by Glas Opova | 18.07.2020. | DRUŠTVO
ISTANBUL, VELIKI GRAD
U zavisnosti na koji način dolazite, kopnom, morem ili iz vazduha, zajedničko je to da stičete utisak da prilazite gradu koji je „nezamislivo“ velik po svojoj površini i grandioznosti. Utisak je da u sva četiri pravca ne vidite kraj zgradama, kućama, putevima koji vijugaju između, na blago zatalasanoj obali Mramornog mora, koje je kao nekakav džep smešteno između Egejskog i Crnog. Preseca ga po sredini čuveni moreuz Bosfor, koji spaja upravo ove velike vode u jednu i na severu čini najjužnijuu tačku u Evropi, a na svome jugu broji prve stope azijskog kontinenta. Baš na tom mestu vekovima unazad leži Istanbul. Nekada, Novi Rim, Konstantinopolj i Carigrad.
Prebogat istorijom, vekovi ucrtani u zidove koje je gradio car Konstantin, preko minareta mnogobrojnih džamija koje su podizale Osmanlije, do građevina iz vremena velike promene koje je doneo reformator Kemal Ataturk, proglasivši republiku dvadesetih godina prošlog veka, do modernih građevina i grandioznih mostova koji povezuju evropsku i azijsku stranu, Istanbul odoleva zubu vremena, menja svoje detalje, ali u biti ostaje isti, metropola. Sve odlike koje čine jedan megalopolis su nešto što se primećuje na svakom koraku. Na evropskoj strani, velike kompanije, aerodromi, putni pravci i ulice sa po tri, četiri i više traka u oba pravca prepune automobilima su dvadesetčetvoročasovna slika grada koji očigledno nikada ne spava. Svetleće reklame poznatih svetskih brendova, soliteri i poslovne zgrade, užurbani stanovnici, mobilni telefoni i brzina koja ne jenjava. Očigledno je saobraćajna gužva nešto što je u Istanbulu zaštitni znak, doduše, bez sirena i neke preterane nervoze, kolone koje mile u neprekidnom nizu, jedna za drugom, u želji da se uključe na neki od mostova preko Bosfora kojih ima tri, ili već u ko zna kom pravcu. Primećujemo na svakom koraku građevinske mašine, kranove i radnike. Svuda se radi i gradi, zidaju se objekti i proširuju kolovozi, u luci bezbroj brodova.
Kako saznajemo, poslovni deo je uglavnom baziran na evropskoj strani, mada nije pravilo, a mnogi koji tu rade iznajmljuju stanove na azijskoj strani, zbog cena rente, tako da se sa jedne na drugu neprekidno prelazi. Takođe, saznajemo od vodiča da je imati automobil u Istanbulu samo problem i zbog parkinga i već pomenutih gužvi. Automobili su parkirani i po trotoarima, gradski prevoz ima svoju traku, ali to ne umanjuje utisak gužve, tako da i oni mile, od stanice do stanice. Ono što sam uspeo da primetim je čistoća i urednost, bar na mestima koja smo posetili. Putokazi su pregledni i jasni, puno je natpisa na engleskom i drugim svetskim jezicima tako da je snalaženje u gradu prilično jednostavno, nalik evropskim. Metroom nisam imao prilike da se vozim, ali vodič nam tvrdi kao i pojedinci koji su imali prilku da žive ovde, da je značajno ubrzana komunikacija i da se sa jednog kraja grada na drugi stiže za nekih 15-ak minuta što je fantastično. U toku je izgradnja i tunela ispod Bosfora za drumski saobraćaj, on je u stvari završen, ali se čeka na njegovo otvaranje.
U gradu svega i svačega, ljudi najrazličitije odeveni, na momenat pomislite da ste možda negde u Americi ili zapadnoj Evropi, mladih parova koji se drže za ruke ili ljube na ulici, do roditelja sa decom u kolicima, penzionera u laganoj šetnji, slični onima koje imamo i mi, žena obučenih u japi fazonu, sa hends fri uređajem u uhu, preko muškaraca sa bradama koje nose određene islamske verske grupe i žena obučenih u feredže ili dimije u pratnji svojih muževa. Jedan od najvećih gradova na svetu u ovom trenutku broji 18,5 miliona stanovnika i 5 miliona u dnevnim migracijama, u njemu živi 73 nacije, a površine je otprilike kao pet površina Beograda.
Krenuli smo u jednom trenutku ka Grand Bazaru kako je poznata u svetu ili lokalno Kapali čaršiji, mestu za koje stoji činjenica da je jedna od najvećih pokrivenih pijaca na svetu, a tu se nalazi od 1461 godine. Pod krovom pijace nalazi se 61 „ulica“ i oko 4000 radnji, a dnevno je poseti i kroz nju prošeta, što turistički, što poslovno, hiljade i hiljade ljudi. Do pijace živopisne ulice, kaldrma, prodavnice raznih lokalnih rukotvorina, tepisi, kebabi, butici, zlatare. Ljubazni i nenametljivi prodavci nude svoju robu, pitaju odakle smo. Srbija kažem, i odmah nekoliko reči na našem jeziku, izvolite, jeftino i slično, nasmejani, ljubazni, pravi trgovci. Ispred radnji, gazde, prodavci, pije se čaj, u 100% slučajeva na tacnama, sipan u malu staklene čašice. Neretko zadubljeni u table sa nekom igrom sličnom šahu ili micama.
Ispred ulaza u pijacu, policajac, diskretno, ali primetno, duga cev i smešak. Tek da se čovek oseti sigurno. Pijaca, nalik šoping molu iz drevnih vremena, malo ukusa, malo neukusa, neonska i žuta svetla pomešana, radnje načičkane raznoraznom robom, prodavci ljubazni i uslužni. Plafon pijace u svodovima i mozaiku, kao što je slučaj i napolju, svuda naokolo okačene državne zastave, graja, sve poprima neki novi ritam unutar same pijace. Robe ima za sve ukuse i dubine džepova, prodavci imaju već uigrane uloge sa uobičajenim tekstovima na raznim jezicima.
Imam prijatelje ovde u Srbiji koji godinama posluju sa ljudima sa Grand bazara, koji dođu, pokažu prstom na robu koju žele, popiju piće sa vlasnikom tezge, bez plaćanja unapred i potpisivanja ugovora, vrate se u Beograd i roba stiže upakovana u narednih par dana, sve na reč i poverenje i tako godinama.
Posetili smo i Bazilika cisternu, veliki zidani rezervoar, bazen za vodu, 150 metara ispod nivoa gradskih ulica izgrađen u vreme cara Justinijana I koja služila je za snabdevanje vodom. Pri silasku dole oseti se dah starih vremena i nešto što je građeno ljudskom rukom, pod zemljom, isto tako ogromno. Plafon u svodovima drži 336 kamenih stubova koji su visine 8,5 metara, u bazenu još uvek voda, prozirna i čista, nekada snabdevana vodom iz reke koja prolazi kroz Beogradsku šumu (tako joj je stvarno ime jer su se o održavanju istanbuslkog vodovoda starali Srbi nasilno preseljeni nakon pada srednjovekovne srpske države, a njihovi potomci i danas žive u istanbulu). U tom polumraku koji razbijaju žuta svetla postavljena u podnožju ogromnih stubova stičete utisak da ste u nekoj od uzbudljivih scena poput onih u filmovima o Lari Kroft, isto.
Plava džamija, jedna od pet stotina koje se u gradu nalaze, ima šest minareta, a smeštena je tačno preko puta čuvene Aja Sofije i deo je starog grada koji vodi ka Topkapiju, kompleksu u kojem su vekovima živeli turski sultani. Džamiju pohodi svakodnevno veliki broj turista i hodočasnika iz celog sveta. Nedaleko odatle je i hamam, našim ženama dobro poznate i najčuvenije sultanije Hurem, kao i carska vrata kroz koja se ulazi u Topkapi .
Sam Topkapi je i najveća turistička atrakcija Istanbula, a taj epitet s punim pravom i zaslužuje. Bezbroj prelepih parkova, fontana, građevina u skladnom nizu nastajalih tokom vekova čine ovaj prostor jednim od najlepših. Istorijska mesta na kojima su se rešavala mnoga pitanja dok su Osmanlije bile na vrhuncu moći, prostori sa divanima i ogromnim prozorima, muzej sa eksponatima koje bi mnogi svetski poželeli u svom fundusu, pokloni careva sa zapada, oklopi, zlatni šlemovi, oružje, mačevi i strele, savršeno očuvani i staklom odvojeni i u stalnom prisustvu obezbeđenja koje ne dozvoljava fotografisanje ili snimanje. Rukopisi i knjige, dokumenti i razne stvari koje oslikavaju život i moć velike imperije koja je vladala velikom delom sveta dugo vekova. Sa terasa puca prelep pogled ka Bosforu i gradu na sve strane.
Razgovaramo sa mladim čovekom, kaže da je iz Dubajia i da je ovde turistički, zadovoljan je, sve mu je zanimljivo i interesantno, kao i nama. Pored njega žena pokrivena feredžom od glave do pete, oči pokrivene rej ban naočarima za sunce, na nogama najk patike, neki novi model. Da li ti je ovo žena pitamo, ne kaže on, devojka. Možemo nju nešto da pitamo, ne kaže i dalje kroz osmeh. A vi, pita, kažemo Srbija, a da zna, kaže.
Jeli smo ćevape nedaleko odatle u SultanAhmet kofecisi, šta god to značilo, najčuvenijem restoranu u gradu koji na meniju ima samo ovu pikantnu mesnu poslasticu. Pet komada, pored pirinač sa nešto diskretnih dodataka, dve ljute paprike i salata, sa nekim lepim zelenišem i zrnima belog pasulja. Uz to služe i jogurt koji je dosta slan i redak, ne kao naš. Svi stolovi su zauzeti, sve vreme, nema wi-fi interneta, jer pretpostavljamo da gazda ne želi da mu mesto za stolom zauzima neko ko bulji u telefon, već se jede, sve uz smešak i doviđenja, u roku od minut, sto je zauzet i tako u krug, non-stop. Na zidovima isečci iz novina gde je ovaj čuveni restoran, na jednoj primećujem Erdogana, predsednika Turske koji je tom prilikom doveo neku visoku delegaciju baš tu, na ćevape. Mada iskreno, jeo sam i bolje, al to tamo nisam rekao, verovatno ih ne bi ni zanimalo, pa oni znaju da su baš kod njih ćevapi nabolji.
Ceo put o kojem pišem organizovala je kompanija Turkish airlines, najbolja u Evropi, i jedna od najboljih aviokompanija u svetu. Pozvane su novinarske ekipe iz cele bivše SFRJ, Ukrajine i Azerbejdžana, pre nas tu su bili novinari iz zapadne Evrope, a posle nas su stigli iz Afrike. Gledali smo kako se priprema najbolji ketering i kroz kakve sve provere idu sastojci od kojih se priprema ova vrhunska hrana i služi u njihovim avionima. Posetili smo i njihov centar za obuku pilota. Velike komore u kojima se ispituju razne situacije i gde pokušavaju da reše i predvide sve moguće stvari koje potencijalno mogu da se dese. Sa prozora zgrade pogled ka velikom aerodromu Kemal Ataturk, avioni poleću i sleću na svakih par minuta, leti se bukvalno u svaki ćošak sveta. Na ulasku u jednu kapsulu koja je veličine manje montažne kuće, a koja predstavlja kokpit modernog aviona, čujemo glas koji pita, Srbija? Javljam se, pruža mi pilot ruku u svojim pedesetim, šezdesetim. Vidim da su ga odredili da nas upozna sa radom trenažera i da radi na obuci mladih pilota. Govori, Vršac, Jat, pilotska škola, 1989 godina. Kod nas je učio svoj zanat i kaže da će do kraja života pamtiti to, za njega prelepo vreme provedeno u tadašnjoj SFRJ. Pitam, zašto baš kod nas, a on kaže da je u to vreme Jat imao jednu od najboljih pilotskih škola i da su mnogi piloti iz Turske i sveta kod nas učili. Beše mi baš milo, a primećujem, kolege iz drugih zemalja se ućutali i slušaju naš razgovor.
Prošlo su nam brzo ta tri dana, pukla i neka bomba u gradu, al smo to saznali iz nekih drugih medija. Umorni od svega, i hrane koju su nam u ogromnim količinama spremali, odlazimo. Ljubazni osmesi domaćina, rukovanje, očekuju nas opet, kažu, uvek smo dobrodošli. Stičem nekako utisak da je iskreno. Žao nam što ne možemo da ostanemo još koji dan, slušam kolege iz drugih zemalja, razgovaramo, samo reči hvale i osmesi.
Uskoro polećemo, aerodrom, sada gledam sa piste, naš avion čeka, tri sleću, naš počinje da rula, lepi me za sedište, vidim iza nas čekaju još dva da polete. Polećemo, vakum, avion se nakreće na jedu stranu, već je mrak, nepregledna žuta svetla, baš nepregledna, opet se avion okreće na drugu, opet svetla u nedogled, na kraju zauzimamo pravi kurs, odlazimo…
Tekst i foto: Zoran Lazić
