Svetski dan roda: OPOVO – OPŠTINA BELIH RODA

by Glas Opova | 24.06.2019. | DRUŠTVO

OPOVO – OPŠTINA BELIH RODA

Opovo, 24. jun 2019;

Danas je Svetski dan roda, ptice koja je svojevrsni simbol naše opštine. Barandu i Opštinu Opovo širi auditorijum je upoznao po veoma popularnoj TV seriji “Vratiće se rode” (2007/2008), čija se radnja dešava u Barandi gde je autetntično i snimana, dok je u oblasti ornitologije naš kraj poznat po velikoj populaciji roda koje se svake sezone gnezde u sva četiri mesta Opštine Opovo. 

U našoj zemlji ogromna većina belih roda (Ciconia ciconia) gnezdi se u Vojvodini (manji broj južno od Dunava i Save), a od toga najbrojnija poulacija se nalazi u Potamišju. Naša opština zauzima značajno mesto po brojnosti ove ptice gde se gnezdi između 80 i 90 parova. Prednjači Sakule sa 35 do 40 aktivnih gnezda svake sezone i dugo je držalo nacionalni rekord po broju gnezda, jedno vreme bilo kandidat za proglašenje “Evropskog sela roda” od strane nemačke fondacije za zaštitu prirode EuroNature, koja u svakoj državi proglašava jedno mesto kao “prestonicu” roda, ali je početkom ove decenije, što zbog lokalne neinventivnosti i pomalo nezainteresovanosti, ovu laskavu titulu dobilo 2015. godine selo Taraš kod Zrenjanina, koje danas ima uspešnu ekološku i turističku manifestaciju “Dani taraških roda”. 

Roda se već desetak godina nalazi kao simbol na neformalnom grbu sela Sakule, a nakon ovogodišnjeg konkursa za dizajn i izbor grba i zastave Opštine Opovo, 22. maja kada se obeležava Dan opštine, promovisan je grb (inače prvi zvanični grb naše opštine) na kome se pored Svetog Nikole – zaštitnika opštine, lava – simbola Banata, u centralnom delu nalazi upravo roda.

U našoj opštini najveće gnezdo nalazi su u Barandi (ulica Borisa Kidriča), dok je najstarije gnezdo do skoro bilo ono na kući Dušana Pipreskog u Sakulama, koje je sagrađeno iste godine kada i kuća (1964. godine) ali se nakon gotovo pola veka urušilo. Kao kuriozitet, u Sakulama je 2013. godine zabeleženo atipično gnezdo u krošnji četinara, a Baranđane je posebno obradovalo to što je par roda svoje gnezdo svio na veštačkoj platformi koja se koristila za snimanje serije “Vratiće se rode”.

Poslednjih godina u našoj opštini zabeleženo je nekoliko lepih primera humanosti kada su ljudi pokazali brigu i odgovornost prema ovim pticama. Setimo se nekadašnjih priloga iz Opovačkih novina kada su Zoran i njegov sin Borko Rajn iz Opova, zalečili rodu sa polomljenom nogom i uspešno je kasnije vratili u prirodu, zatim Anđelka Erdeljana iz Barande, kod koga je prezimio “Roki” kako ga je nazvao i dugo godina kasnije svraćao u njegovo dvorište. Rodu sa polomljenim krilom zbrinule su sestre Ljubinka Stankov i Vera Šikl, koja je kasnije uz podršku Mesne zajednice Opovo, prevezena na lečenje u Zoo vrt Palić.     

Postoji 19 vrsta roda podeljeinih u šest rodova, a zajedno sa čapljama, ibisima i kašičarima pripadaju redu Ciconifomes (štakarke). Na evropskom kontinentu i u Srbiji žive dve vrste: bela roda (Ciconia ciconia), koja se gnezdi uglavnom u ruralnim urbanim sredinama i crna roda (Ciconia nigra), koja se gnezdi u vodoplavnim šumama. 

Bela roda dolazi početkom i polovinom marta (10 – 15. mart), počinje selidbu (podsaharska Afrika), polovinom, a mlade jedinke krajem avgusta. Gnezdi se početkom aprila. Gnezda gradi od grana dužine do jednog metra, a ležište oblaže stajnjakom i sasušenom travom. Parovi koriste već postojeća gnezda, koje popravljaju i dograđuju, pa tako neka gnezda dostižu visinu i do tri metra i 2,5 metara u prečniku. Gnezda prave na krovovima i odžacima kuća, industrijskim dimnjacima, drvenim, metalnim i betonskim banderama (niskonaponski stubovi), metalnim konstrukcijama, stogovima sena, kao i na veštačkim platformama.

U pitanju je monogamna ptica, pojedini parovi su više sezona zajedno ali se dešava i da nakon selidbe promene partnera. Životni vek im je i preko 30 godina, ali često stradaju na visokonaponskim žicama i posebno na migraciji kada preleću Liban gde se zbog zaista neprimerene tradicije lova nemilosredno ubijaju rode i sve druge vrste migratornih ptica koje masovno u to vreme preleću preko ove zemlje. Tim povodom, veliki broj međunarodnih i nacionalnih organizacija uputilo je grupni apel vlastima Libana da povedu strožu primenu Zakona o lovu i krivolovu.  

Kao i većina roda, bela roda nema glasne žice pa se oglašava klepetanjem kljuna. Veličina ove ptice je 95 – 110cm, raspon krila 1,8 – 2,1m, dominira bela boja perja sa crnim delovima na krilima. Rep je relativno kratak, dok su kljun (crvene boje, kod mladih jedinki tamne), vrat i  noge dugi. Broj jaja u leglu je 4 – 6 komada, inkubiranje jaja traje oko mesec dana (29 – 33 dana), a broj izleglih mladunaca se kreće od 1 – 6 u zavisnosti od sezone (neki prosek je tri). Prema proceni ornitologa, populacija belih roda u Srbiji u 21. veku stagnira.

Mada se gnezdi u naseljima, roda lovi na okolnim vlažnim staništima kao što su bare, jezerca, močvare, ritovi, slatine, vlažne livade i reke. Roda je mesožder i hrani se žabama, zmijama, gušterima, insektima, ali i malim sisarima.

Za razliku od nekih drugih korisnih vrsta kao što su sove koje, nažalost prati loš glas zbog tadicionalnog sujeverja, rode prate pozitivni atributi. Roda je simbol plodnosti i vernosti, a veruje se da će kuća na kojoj svije gnezdo pratiti sreća i plodnost. Ipak, na pojedinim kućama kada sagrade gnezdo na aktivnom zimskom dimnjaku, domaćin je prinuđen da u jesen ruši gnezdo. Nekada su gnezda roda ukrašavala i dimnjake kotlarnica baranđanske i opovačke škole, a nakon dugo godina par roda je ponovo svio gnezdo na dimnjaku škole u Opovu. Danas se to može rešiti, a potrebno je javiti Društvu za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (ili nekom njihovom članu u vašem mestu ako ga ima) ili Pokrajisnkom zavodu za zaštitu prirode, i oni će poslati posebnu ekipu koja će na isti dimnjak postaviti metalnu konstrukciju iznad dimnjaka i na nju podići već postojeće gnezdo.

Srodnica bele, crna roda (Ciconia nigra) je ređa vrsta i gnezdi se u vlažnim i vodoplavnim šumama lužnjaka, crnog jasena i vrba, a stablo gradi na drvetu. Kod nas je najbrojnija u Gornjem Podunavlju i srednjem Banatu (Potisje). Na delu Potamišja naše opštine gnezdi se dva do tri para crnih roda, ali je tokom prolećne i jesenje migracije prisutna u znatno većem broju.

Dolazi početkom aprila, gnežđenje počinje tokom polovine istog meseca, a seli se u septembru. Veličina 90 – 105cm, raspon krila 173 – 205cm. Boja perja je uglavnom crna (zelenkasto – ljubičasto metalno presijavanje) sa belim grudima, noge i kljun su crveni, kod mladih sivozeleni. za razliku od bele, crna roda se oglašava.

Inače, kod obe vrste, pojedinačni primerci prezimljavaju. najčešće, su to povređene ili nedovoljno spremne ptice za dugu migraciju. U zavisnosti od jačine zime, prežive ili uginu zbog nedostatka hrane.

Putopis: ZEMLJA VATRE I LEDA

by Glas Opova | 26.02.2019. | DRUŠTVO

ZEMLJA VATRE I LEDA

Za Island drugačije kažu zemlja vatre i leda, i zaista je tako! Ovo je mesto gde se savršeno vidi snaga, moć prirode, pred kojom je čovek često nemoćan.

Island je smešten na samom severnom  rubu Evrope, ili još bolje rečeno, između dve kontinentalne ploče, severnoameričke i evroazijske, za koje znamo da se svake godine udaljavaju po nekoliko milimetara. Mlado kopno Islanda nastaje izmedju 16 i 18 miliona godina, stoga se jos uvek vidi snažna vulkanska aktivnost i sve ono sto je posledica takve prirode. Stupanje na tlo Islanda mi se učinilo kao dolazak na neku drugu planetu, Mesec, a nije ni čudo, nisam prva. Od 1965. do 1967. grupa astronauta iz NASA-e, pripremala se za sletanje na Mesec baš sa ovog neverovatnog mesta. Biće da je i Žil Vern imao sličan osećaj, jer je Island uzeo za polaznu tačku da putuje u središte zemlje.

Posle dolaska na aerodrom Keflavik, odlazim u Rejkjavik, najseverniju prestonicu na svetu. Do Rejkavika putujem autobusom, a sama karta za prevoz se moze kupiti na aerodromu, što je dosta dobro organizovano. Ono što je bitno za svakog turistu je I nacin plaćanja, na Islandu zvanična valuta je Islandska kruna, ali mogu da se koriste I u euri. Zemlja sa dosta visokim životnim standardom, sa prosečnom platom oko 3 000 eura, zato I ne čude cene hrane, pića i smeštaja koje su za naš standard često previsoke. Rejkjavik je mali gradić sa oko 119 000 stanovnika (cela država ima oko 323 000), sa zgradama, kućama zanimljive arhitekture podređene klimi i načinu života u takvim uslovima. Često se mogu videti stambeni objekti različitih, svetlih boja kako bi se razbila svakodnevna monotonija. Kuće u samom gradu imaju uglavnom velika okna kako bi što vise svetlosti moglo da uđe u prostorije, a samo mali delovi se otvaraju radi provetravanja, zbog jačine vetra. Moram da se osvrnem i na vetar koji je ovde dosta snažan, čini veću neprijatnost nego niske temperature. I pored toga što se Island nalazi na krajnjem severu Evrope, klimu ublažava topla Golfska struja, koja prouzrokuje maglu i česte padavine. Na ostrvu gotovo da nema drveća, pa su za gradnju i izolaciju često korišćena zemlja, kamen i trava.

Građevina koja se prva vidi sa dolaskom u Rejkjavik jeste katedrala, koja se pruža u visinu poput nekakve rakete. Obzirom na to da sam kasno došla u sam smeštaj, trebalo se odmoriti jer je sledeci dan predstavljao pravu avanturu. Moram da se osvrnem I na posebnu toplinu stanova, a to opet ne čudi, ako znamo da je Island jedna od zemalja koja svo grejanje dobija od geotermalnih izvora kojih naravno ima u izobilju. U ovoj zemlji niko ne plaća grejanje. Sledeći dan odlazim u Plavu lagunu, na prvi pogled izgleda nestvarno. Voda mlečno-plave boje okružena crnim vulkanskim stenama iznad koje se podiže oblak magle. Plava laguna je jedna od najvećih atrakcija Islanda, zapravo banja, ispod cijeg dna se nalazi sloj lave koji greje vodu. Temperatura vode je između 37 I 39°C, dok je spoljašnja u proseku 5. Bogati geološki slojevi izbacuju obilje minerala, koji su pogodni za lečenje kožnih oboljenja poput psorijaze. Pre samog ulaska u vodu svako mora da se istušira I da opera kosu. Takođe u samoj vodi svako od posetilaca može da potraži od osoblja banje maske za lice koje služe u terapeutske svrhe. Plava laguna je mesto upoznavanja novih ljudi, sklapanja poslova I druženja. Nakon boravka u ovoj lekovitoj vodi, sledio je ukusan rucak. Island je zemlja koja ima veoma razvijen ribolov, zbog toga nikad nije greška naručiti u restoranu nešto od ribljih specijaliteta poput pastrmke ili lososa. Uvek je preporuka jesti I jagnjetinu, obzirom na to da je  ovčarstvo jedna od malobrojnih grana stočarstva koja je zastupljena na ostrvu. Poslednjih godina banja beleži sve veći porast broja posetilaca I sa razlogom, jer zaista predstavlja jedno posebno iskustvo. Sledeći dan trebalo je obići sam jug ostrva. U dalje istraživanje Islanda moglo se krenuti samo sa terenskim vozilom, velikih točkova, jer su putevi dosta klizavi, kiša I sneg se smenjuju na svakih pola sata. Prva odrednica je bio najveći lednik na Islandu, a kazu I u Evropi – Vatnajökull . Nataloženi sneg I led koji godinama, vekovima grade lednik, spuštaju se polako ka liticama planinskog masiva, odaju neverovatnu snagu, ali I nekakav poseban mir I spokoj. Pri samom dolasku do lednika, zapazila sam nekoliko manjih sela, koja imaju po nekoliko kuca I jednu crkvu. Stanovnici ovih sela imaju veće farme gde se gaje ovce I konji. Na ostrvu se od ostalih životinja mogu zapaziti irvasi, polarne lisice, ponekad beli medvedi koji zalutaju na santama leda sa Grenlanda. Međutim, okean predstavlja pravo bogatstvo za ostrvljane, pa se u vodama okeana mogu vidti kitovi, foke I brojne vrste riba. Takođe, Island je pravo bogatstvo za ornitologe, a jedan od zastitnih simbola ostrva je morski papagaj.

Nešto dalje od samog glečera, dolazimo do obale I zatičemo led koji pluta preko rečnih tokova I odlazi polako ka okeanskoj obali.

Atrakcija ostrva je I vodopadi Skógafoss,impozantan vodopad sa 60 m visine. Njegove lepote su zabeležene u filmovima holivudske I bolivudske produkcije. Island, zemlja Vikinga,  beleži sve veći rast broja turista, toliko da ne mogu da se potkrepe smeštajni kapaciteti, takođe, ljudski resurski ostrva postaju nedovoljni. Nadam se da ovako značajan priliv turista neće ugroziti ovaj savršen ekosistem kome bih se svakako ponovo vratila.

S. Vukmirović-Stojić