Omaž ljudima koji su stvarali istoriju Opova: Velibor Stefanović, renesansni čovek opovačke kulture

by Glas Opova | 15.11.2021. | ISTORIJA I FELJTONI

Velibor Stefanović, renesansni čovek opovačke kulture

Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Mada nije rođen u ovim krajevima on je čovek koji je dao ogroman doprinos opovačkoj i južnobanatskoj kulturi. Njegovom zaslugom izgrađena je Galerija „Jovan Popović“ i prvenstveno njegovim angažovanjem opovačka kultura je doživela „renesansu“ šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

Velibor Stefanović je rođen 1925. godine u Negotinu. U Opovo dolazi 1957. godine kao učitelj i nastavnik srpskohrvatskog jezika u osnovnoj školi. Već tada, pored obaveznog nastavnog gradiva, sa učenicima radi na vanškolskim aktivnostima, organizuje posete muzejima, galerijama, pozorišnim predstavama.

Ubrzo dobija ponudu da vodi opovački Dom kulture „Olga Petrov“ što on oberučke prihvata. Na novom poslu potpuno pronalazi sebe i radi ga sa ogromnom posvećenošću.

Stefanović je uspostavio bliske odnose sa Narodnim muzejom u Beogradu, posebno sa kustosom Nikolom Kusovcem što će i pored skromnih uslova ali sa velikom voljom i željom, rezultirati organizovanjem brojnih izložbi.

Tako kada se pojavio „čuveni“ Velibor Stefanović iz Opova sela i predstavio se jedno leto 1965. godine, zovu me sa portirnice Narodnog muzeja i kažu došao je jedan drug i traži nekog stručnjaka za 19. vek. Ja sam sišao da ga primim i vidim jedan otresit čovek koji mi se predstavio kao direktor ili upravnik Doma kulture „Olga Petrov“ u Opovu. Nikad čuo. Moje prvo pitanje je bilo ima li uslova u domu kulture. On je bio iskren i kaže „nema“. Imate li neki izolovani prostor, imate li svetlo, panoe. Nema ništa. Pa kažem, šta ste došli čoveče… – Nikola Kusovac, muzejski savetnik u penziji

Prva velika izložba organizovana je 1965. godine i to je bila postavka slika Jovana Popovića, umetnika koji je živeo tokom 19. veka, a rodom je iz Opova.

Srećna okolnost je bila što zbog adaptacije Narodni muzej nije nekoliko godina radio tako da su se za izložbe u Opovu mogle koristiti slike iz zbirke muzeja, a pored toga koristile su se i slike iz Gradskog muzeja u Beogradu jer oni nisu imali stalne postavke. Prvu izložbu Jovana Popovića, ovde u Opovu, otvorio je Lazar Trifunović, direktor Narodnog muzeja. Ono što ga je „kupilo“ kad smo ulazili u dom kulture jeste da nismo mogli da uđemo od naroda koji je došao da vidi izložbu. S mukom smo prošli od vrata do tih tridesetak portreta kako bi mogao da otvori izložbu… – Nikola Kusovac, muzejski savetnik u penziji

Mada holovi Doma kulture „Olga Petrov“ nisu bili adekvatni kao galerijski prostor, Stefanović je uspevao da organizuje velike i značajne likovne izložbe koje su privlačile pažnju i prestoničkih novinara kulturnih rubrika i televizije. Jedan od takvih događaja bila je izložba Petra Lubarde koji je i sam prisustvovao na otvaranju.

Kada se ’69. ovde otvorila izložba Petra Lubarde, kakva se više neće ponoviti, remek delo do remek dela, nema ko se od muzealaca u Beogradu nije pojavio u Opovu. O Opovu se već čulo. Pisale su novine, štampa je pratila, a tu Lubardinu izložbu snimao je RTS – Nikola Kusovac, muzejski savetnik u penziji

I sam Petar Lubarda bio je iznenađen gužvom i odzivom građana u jednom tako malom mestu.

Ovaj slučaj Opova nije tako čest, da sam narod traži umetnost i to je možda jedan znak budućnosti uopšte – izjava slikara Petra Lubarde za RTS na otvaranju njegove izložbe u Opovu 1969. godine.

Pored likovnih izložbi Stefanović je bio angažovan i u drugim delatnostima kulturne ustanove koju je vodio. Unapredio je biblioteku koja će vremenom dostići značajan fond sa evropskim prosekom – broja knjiga u odnosu na broj stanovnika. Filmske premijere nisu zaostajale za beogradskim bioskopima, a na sceni doma kulture redovno su se održavali koncerti od popularne muzike do operskih arija.

Pored klasičnih sadržaja Velibor Stefanović je bio liberalnog stava i vrlo otvoren prema novim kulturnim tendencijama. Polovinom šezdesetih godina u Opovu nastaju prve rokenrol grupe i Stefanović omladini koja se bavila ovom vrstom muzike širom otvara vrata doma kulture i nabavlja instrumente. Nešto kasnije u okviru doma kulture radiće muzička škola, tamburaški orkestar i folklorni ansambl.

Njegov rad nije mogao proći nezapaženo, pa je tako 1968. godine Dom kulture „Olga Petrov“ dobio od Kulturno – prosvetne zajednice Srbije prestižnu „Vukovu nagradu“ za značajne rezultate ostvarene organizacionom i stvaralačkom radu u prosveti i kulturi, kao i nagradu „Iskra kulture“ od Zavoda za kulturu Vojvodine.

Vremenom, skroman prostor doma kulture nije mogao više da zadovolji ambicije i likovni program koji je Stefanović sprovodio. Tako se rodila ideja o izgradnji galerije. Uz podršku Nikole Kusovca iz Narodnog muzeja Beograda pokreće kampanju kod tadašnjih političkih rukovodioca Opštine Opovo i meštana kako bi se podigao kredit i pokrenuo samodoprinos građana za izgradnju namenskog galerijskog objekta.

Galerija, koja nosi naziv po slikaru Jovanu Popoviću je izgrađena i otvorena krajem 1970. godine po projektu arhitekata Spasoja Krunića i Milorada Berbakova i predstavlja veliki arhitektonski poduhvat, a sama po sebi je umetničko delo.

Ovo delo je građeno za namenu što je vrlo retko u celoj Srbiji da nađete objekat za galeriju. Obično su to prepravljani objekti. Galeriju u Opovu su radila dva vrsna arhitekta – Spasoja Paja Krunić i Miša Berbakov. Mene je uvek ovo podsećalo na vikinški brod koji je usidren u sred Panonskog mora sa veslima zaronjenim u vodu do pola i čeka samo da isplovi dalje. Izvanredno arhitektonsko delo, vrlo cenjeno u stručnim krugovima – Aleksandar Ivić, građevinski inženjer u penziji.

Galerija „Jovan Popović“ ubrzo postaje prava kulturna senzacija i poznata po svojim programskim sadržajima. Ređaju se izložbe poznatih umetnika praćene štampanjem bogatih kataloga i monografija: Jovan Popović, Ivan Meštrović, Uroš Knežević, Pavel Đurković, Zoran Petrović, Arsenije Petrović, Đura Jakšić, itd.

Pored umetničkog programa u galeriji se održavaju i venčanja, pa nije bila retkost da se parovi iz Beograda, Pančeva i drugih gradova venčavaju upravo ovde pa su se tako mnogi poznati umetnici i glumci venčali u Opovu.

Ubrzo, Stefanović i Kusovac smišljaju i realizuju novi projekat – park skulptura. Oko galerije „niču“ skulpture naših najpoznatijih vajara tog vremena – Ivana Meštrovića, Simeona Roksandića, Sretena Stojanovića …

Koliko su tih sedamdesetih godina galerija i park skulptura bili na glasu govori i činjenica da su svi muzealci Evrope, koji su dolazili u beogradski Narodni muzej, obavezno obilazili Opovo kako bi videli to ruralno umetničko čudo.

Gotovo da nema evropskog muzealca koji je posetio Narodni muzej da nije bio u Opovu. Znate, na zidovima galerije je uvek bila neka dobra izložba, oko galerije „šuma“ skulptura. Dovedem Jiržija Kotalika, direktora Narodne galerije u Pragu da vidi šta naša „sela“ rade. Oni nemaju ništa slično i neće da mi veruju, misle izmišljam i da je titoistička propaganda… – Nikola Kusovac, muzejski savetnik u penziji

Kako svedoci tog vremena danas kažu Velibor je nepravedno smenjen sa dužnosti direktora kulturne ustanove. Naravno, zvanična saopštenja se u velikoj meri razlikuju od onoga što se pričalo među ljudima. Znamo da je još od 1972. godine bio u političkoj nemilosti zbog podrške liberalističkoj struji i potonje čistke srpskih liberala što je kasnije kulminiralo njegovom smenom. Nakon toga radio je u Matici srpskoj gde su ga sa zadovoljstvom primili, kasnije je ponovo vraćen na dužnost direktora Doma kulture „Olga Petrov, ali je ubrzo preminuo 1984. godine.

Smenjen je uz nerazumevanje sredine, a kao i svaki direktor tog vremena bavio se i politikom, neoprezno. Udaljili su ga ali su shvatili posle nekoliko godina, kada je sve stalo, jer kada on ne radi i kultura u Opovu je počela da posustaje. Vratili su ga, međutim, dijabetes ga je ubio, umro je iznenada i kada se pojavila ta vest bio sam zatečen – Nikola Kusovac, muzejski savetnik u penziji

Mada nije bio umetnik njegova se energija, posvećenost i kreativnost ne mogu dovoditi u pitanje. Bez njegove vizije i angažovanja opovačka kultura nikada ne bi bila tu gde danas jeste. Nije samo udario „temelje“, već je sagradio i „kuću“ i trasirao „put“ kojim kulturni delatnici Opova i danas hode.

On je bio jedan izuzetno obrazovan čovek sa izvanrednim kontaktima i veoma poštovan od strane svih umetnika. Sem toga imao je veliku želju da od Opova napravi jedinstven dom kulture – Antoaneta Nikolić, bibliotekarka Doma kulture „Olga Petrov“ u penziji.

Velibor je bio izvanredan organizator. Šta je zamislio to je morao da ostvari, pa makar vat’o se zubima za vazduh – Aleksandar Ivić, građevinski inženjer u penziji.

Činjenica je da je on razumevao šta hoće, da je imao ozbiljan cilj. Ovde u Opovu je doista zaslužio jedan ozbiljan spomenik – Nikola Kusovac, muzejski savetnik u penziji

Nagrađivan ali i osporavan, hvaljen i kritikovan, zbog nerazumevanja često u borbi sa vetrenjačama, ipak, uspeo je da od jednog malog banatskog mesta napravi umetnički i kulturni centar kakav nisu imali mnogo veći gradovi. Nažalost, ovaj izuzetan čovek od svoje sredine nikada nije dobio zasluženo priznanje. Međutim, možda to i nije potrebno, jer ovaj monumentalni objekat iza mene zauvek će čuvati uspomenu na njega i na sve ono što je uradio za opovačku kulturu. (Č.V.)

Foto arhiva: Opštinska narodna biblioteka Opovo, Snežana Savulov, Živa Konstantinov, Dragan Manojlović / Foto: Čeda Vučković