Opovo 1970. godine: Selo sa sedam klavira, sto traktora, dvesta putničkih automobila, vodovodom, asfaltiranim ulicama i televizorom u svakoj kući
OPOVO, 22. decembar 2025 – Kraj šezdesetih i sedamdesete godine prošlog veka ostaće upamćene kao period najvećeg ekonomskog, privrednog i kulturnog razvoja Opova (i ne samo Opova). Naši stariji sugrađani sigurno se sa setom sećaju standarda koji smo tada imali sa minimalnim socijalnim razlikama i pitanje je kada ćemo ga ponovo u tom obliku imati. O Opovu iz tog vremena, preciznije u tekstu „Galerija za slike i mladence“ objavljenom 8. decembra 1970. godine, pisala je Politika:
„Pretprošle zime, jednog snežnog januarskog dana, put nas je odveo u banatsko selo Opovo. Povod je bio Vukova nagrada koju je Kulturno-prosvetna zajednica Srbije dodelila opovačkom domu kulture.
Selo sa sedam klavira, sto traktora, dvesta putničkih automobila; selo s vodovodom, asfaltnim ulicama i televizorom u svakoj kući; selo čiji dom kulture ima oko dvadeset hiljada knjiga – „na svakog stanovnika po četiri knjige“.
Ovde je početkom prošlog veka rođen vojvođanski slikar Jovan Popović, savremenik Katarine Ivanović, Uroša Kneževića, Dimitrija Avramovića i učenik čuvenog Konstantina Danila. Galerija nosi ime Jovana Popovića, Opovčanina kojim se njegovi meštani ponose. Ovde, u ovom modernom zdanju, u stvari stilizovanom banatskom košu, sem izložbi slika, obavljaće se i venčanja – uz dosad u selu neviđeni ceremonijal, praćen svadbenim marševima i svadbenim banatskim pesmama.
Kao po nekom nepisanom zakonu, na čelu opštine i njezinih društvenih organizacija nalaze se sve sami entuzijasti: ljudi koji ove poslove obavljaju – amaterski. Posebno beležimo ime upravnika Doma kulture Velibora Stefanovića. Tog, u punom smislu reči, vojnika naše kulture koji se svojski bori za svakog čitaoca, gledaoca, slušaoca…
Predsednik Skupštine opštine je Radivoj Bogdanov, koji stanuje u Beogradu, a prima samo funkcionalni dodatak od 400 dinara, što je nedovoljno i za benzin. Bogdanov je svojevremeno bio težak srčani bolesnik, prikovan za postelju. Međutim, našao je u sebi snage ne samo da prebrodi tešku bolest već i da iz bolesničke postelje izađe kao diplomirani ekonomista. Njegovi seljaci su ga najpre uzeli za sekretara, a zatim i za predsednika opštine…“ Vuk Trnavski, Politika, 8. decembar 1970.