by Glas Opova | 25.11.2024. | DRUŠTVO
Nesreća ne bira ni kad ni gde. Nesreća je uvek je tragična, a ponekad se pokaže i ironična, kao što se to dogodilo Nenadu Krbavcu, koji u vihoru građanskog rata, gde se gine na svakom koraku, strada na kupanju pri skoku u vodu. Student pred kojim je život teško se miri sa novom situacijom. Razočaran i bezvoljan godine provodi u nekoj vrsti dobrovoljne samoizolacije. Sve do trenutka kada se pridružuje Udruženju paraplegičara Banata u Zrenjaninu, gde će promeniti svoje poglede i navike, baviti se sportom, a kasnije, kao predsednik Udruženja posvetiti se društvenom aktivizmu.
BEZBRIŽNO DETINJSTVO U SISKU
Sad kad vraćam „film“, živeo sam zaista neko lepo detinjstvo u gradu za koji sam mislio da je najlepše mesto za život. Zaista, živeli smo potpuno opušteno i bezbrižno u gradu Sisku. U predgrađu, jednom onako urbanom delu grada, u kojem je bilo mnoštvo dece i puno ljudi. Sve je bilo blizu. Svi neki objekti koji su nama bili važni, od dečijih igrališta, fudbalskog terena, sportske hale, bazena, prodavnica, i mi smo zaista, celo to moje društvo uživali u tome. Roditelji su radili u željezari Sisak, jednoj ogromnoj firmi koja je dobra dobro radila i sa te strane imali smo neku sigurnost. To su bila ta vremena sedamdesetih i osamdesetih godina kada se živelo zaistamdobro. I šta da kažem, vreme je teklo, krenuo sam u osnovnu školu i stekao ogroman broj prijatelja, školskih drugara.
BILI SMO SREĆNA PORODICA, TRENIRAO SAM FUDBAL, A ONDA JE SVE PREKINUO RAT
Osnovna škola je sjajno mesto, mnoštvo dece, razredi od 36 učenika, takvih šest u jednoj generaciji. Ja sam bio od onih koji je jako voleo sport, pogotovo fudbal. Ubrzo, počeo sam trenirati u nekom četvrtom, petom razredu i bio sam prilično dobar u tome. Bili smo dobra generacija. Igrali smo ligu sa ekipama koje su tada bile poznate, kao što su “Dinamo” Zagreb, “Varteks” Varaždin i tako dalje… Bilo je to dobro detinjstvo koje je bilo okrenuto sportu i fudbalu ali i nekim drugim sportovima. Igrali smo i košarku, išli na bazen, gde smo celo leto provodili.
Živeo sam sa majkom, bratom i ocem. Tako je sve bilo do kraja srednje škole. Išao sam u srednju elektrotehničku školu i razmišljao da će to verovatno biti neki put kojim ću da krenem. Otac mi je bio elektroinženjer i možda je eto to bila neka vodilja kojom sam mislio da ću i ja krenuti kada kođe vreme. Tako je i bilo. Završavao sam tu srednju elektrotehničku školu, i u to vreme, a to je bio početak devedesetih godina, dolazilo je vreme rata. Moja generacija je završavala četvrti srednje, maturirali smo, a sa tim prvim prijemnim ispitom došli su i prvi pucnji, počinjao je rat. Počinje rat u našim ulicama, u mom gradu. I tako da sam krenuo nekim drugim putem.
KOBAN DAN NA BAZENU
S prvim tim nekim događajima, kada počinju da stradaju prvi ljudi, na par metara od moje kuće, kad dolaze pretnje i ostale stvari, roditelji pokušavaju da me ubede da odem odatle. To je išlo jako teško. Mislio sam da ja iz Siska ne mogu da odem. Međutim, uspeli su, da kažem, pod nekim pritiskom, da me nateraju da sednem u voz za Beograd, sa mlađim bratom, dok su oni ostali još tamo. U Beogradu smo bili jedno vreme, posle toga, neki moj put je išao dalje, za Sarajevo. Ipak vraćam se u Krajinu, koja je već bila formirana i tu dolazim kod strica i roditelja u Petrinju. I tu smo bili neko vreme. Porodica se napokon našla. Ja sam u međuvremenu i upisao fakultet. Dolazim u Petrinju i srećem se sa svojim prijateljima sa kojima se nisam video skoro pola godine, kako je rat počeo. Sreli smo se i šta da radimo, leto je bilo, hajde da idemo da se kupamo i onda se sledi događaj koji će mi promeniti ceo život. Sve ono što sam očekivao, hteo, mislio da će biti, odjedanput se prelomilo na neku drugu stranu. Otišlo u nešto što nisam ni sanjao da mi se može dogoditi.
Jedan od tih mojih najboljih prijatelja sa kojima sam se našao, došao je po mene. Popili smo tamo piće, sok i kao, hajde idemo na kupanje, vruće je. Otišli smo na kupanje. Bilo je baš mnogo naših vršnjaka, jedino što mi nismo poznavali baš taj teren. Igrali smo tu preko puta fudbal, svojevremeno, dok smo igrali u Sisku za „Metalac“. Skakao sam dva puta u reku, malo je bilo visoko ali nisam to doživljavao kao neku opasnost pošto sam odrastao na bazenu i bio dosta spretan u skokovima. Nakon nekih dva sata trebalo je da krenem kući, pošto je taj dan bio bratu rođendan. I već sam krenuo, uzeo peškir i stvari kada sam napravio korak unazad i stao u blato. Ostale su mi noge blatnjave i onda kažem, hajde sad da ne silazim dole, skočiću još jedanput! I skočio sam u reku. Zaboravio sam, nisam obraćao pažnju na nešto što mi je jedan od prijatelja rekao pre toga da je na istom mestu skočio, malo promašio, zakačio beton i polomio zub. Međutim, ja sam totalno zaboravio na to. U tim godinama, imaš devetnaest godina i misliš ništa ne može da ti se dogodi.
OD PETRINJE, PREKO GLINE DO BANJALUKE, KORIDOR JE ZATVOREN, A MORAM U BEOGRAD
Skočio sam i sledeće čega se sećam jeste da tonem. Tonem prema dnu, ali ne mogu da se pomaknem. Jednostavno ni ruke ni noge. Verovatno sam od udarca glave izgubio svest, ali me je onda hladna voda nakon par sekundi osvestila i to je jedino čega se sećam. Verovatno sam već bio dole pri dnu kada sam osetio ruke koje me dižu gore. Šta se dogodilo? Kada su ovi momci koji su bili sa mnom videli da ne izranjam, skočili su za mnom i izvukli me iz vode. Kako mi je bila krvava glava svi su obratili pažnju na moju razbijenu glavu. Međutim, ja sam govorio da nešto nije u redu. Ne mogu da se pomaknem, ni ruke ni noge, ništa. U tom trenutku nastaje panika. Ne znaju šta je. Niko nema pojma da se to može dogoditi, niko nema nikakvog iskustva. Mada je tu bilo i ljudi koji su bili na ratištu, jednostavno niko nema znanje šta se to može dogoditi pri skakanju, da može doći do preloma vrata.
U tom trenutku pojavljuje se kao i uvek, najmanji mogući auto, u mom slučaju jugo 45. Trpaju me u njega, a ja osećam bol, ne mogu da se držim. Odvoze do prve ambulante, gde ni oni ne znaju šta da rade. Shvatite, to je ratno stanje. Linija je možda na nekih 300 metara odatle. Doktorke nema, nema doktora. Medicinska sestra ne zna šta da radi. Tu me stavljaju u neki sanitet i šalju do Gline gde bi trebalo da mi pomognu. Međutim, dolazim tamo, a to je ratna bolnica. Ne znaju ni oni šta bi sa mnom. Treba da me prebace do Banjaluke, to je sad sledeća etapa. Međutim, u to vreme koridor između Srbije i Krajine bio je zatvoren i nije bilo goriva. Dolazi se do situacije da ne žele da daju gorivo da bi mogao da budem preba;en do Banjaluke. Sticajem okolnosti, za mnom su došli tih par momaka koji su me izvukli iz reke, i malo je to išlo na silu, da kažem, pa sam dobio gorivo da me prevezu. Dovoze me do bolnice, unose me unutra i nailazi lekar, specijalista. Pita šta je bilo i oni mu govore. Ja ležim i gledam šta se događa i on kaže: „Nema ništa od njega, neće nikada stati na noge“. Za mene je bilo nepojmljivo o čemu on priča. Međutim, ja mislim da je to sve neka panika. Čekam da me operišu, ali ne mogu da me operišu jer nema stola da bi se izvršila operacija. To mora biti neki specijalni sto. Takav jedini sto ili bar adekvatan tome gde bi se mogla odraditi operacija je u Beogradu. Kod tih operacija i kod tih povreda svaka minuta, svaki sat je jako važan. Treba da se ide u Beograd, ali ne može da se ide u Beograd, jer je koridor zatvoren. Ne postoji šansa da se dođe u to vreme do Beograda. Ni vazdušnom linijom, zabrana je letova. Znači, ni na koji način se ne može doći. Putevi su zatvoreni, borbe traju.
NAKON DVE NEDELJE U RATNOJ BOLNICI KORIDOR JE KONAČNO PROBIJEN
Smeštaju me u šok sobu i stavljaju mi ekstenziju u glavu. To su neke šipke na koje se stavljaju tegovi i ti tako ležiš sa tim kako bi se ti pršljenovi istegnuli, odnosno postavili tako da manje pritiskaju kičmenu moždinu. To je bila kao jedina šansa u to vreme. Operacija nije mogla da se izvede. I tako, tu provodim neke dve nedelje u toj sobi. U toj sobi je nas više od deset. Ljudi dolaze, umiru, to su sve ranjenici, sve mladi ljudi. Bilo je u jednom trenutku i preko deset, samo donose krevete. I to tako traje, a ja sve mislim da će to biti rešeno i da će se promeniti, međutim, ja i dalje ne mogu do Beograda. Počinju temperature, reakcije. Dobijam ranu. Ona se naglo otvara, ogromna rana. Dekubitus. Sve ide po lošem, tražimo neki izlaz šta i kako. U tom trenutku naši oslobađaju koridor, tj. probijaju tamo kod Brčkog, i bukvalno me trpaju u sanitet i sledeće jutro, čak je bilo i pucanja okolo, prolazimo koridorom i idemo za Beograd. Mene su stavili u neki gips i ja konačno stižem do Beograda.
TEŠKE UPALE ONEMOGUĆUJU OPERACIJU, ODLAZIM U BANJU, A NAKON REHABILITACIJE NEMAM GDE DA SE VRATIM
Dolazim u Beograd, na Banjicu, u nadi da će sve krenuti, barem kako se ja nadam, boljem. Da ću biti operisan i da će se situacija popraviti i da ću stati na noge. Međutim, u takvom sam stanju da operacija ne dolazi u obzir. Visoke temperature, ogromna upaljena rana, upala pluća i još neki drugi problemi koji su se javljali, tako da u stvari kreće borba da preživim. Više nije bilo razmišljanju da se operišem nego kako da preživim. Odjedanput se topim, ne znam da li sam imao 35 kilograma, znači kost i koža. Sve se istopilo, mišići nisu ni postojali. Ruke su mi bile toliko tanke, bukvalno svaku si tetivu mogao da mi dotakneš. Nakon nekog vremena kad se situacija malo popravila, temperature malo smanjile, rekli su da ne treba da budem operisan i da treba da idem na rehabilitaciju. Šta će sa mnom, gde? Šalju me u Melence. Tad sam prvi put čuo za Melence kao banju. Odvode me tamo. Majka je bila sa mnom, ona je došla u Zrenjanin, dok je otac ostao tamo u Krajini. Morao je da se vrati u Krajinu, nije imao gde. I brat je bio tamo.
Dolazim u Melence u nadi da ću sad krenuti sa rehabilitacijom pa će to da krene sve na bolje. Međutim, sledećih šest meseci ja i dalje ostajem u krevetu zbog stanja u kom se nalazim, gde ne mogu temperaturu od 39, 40 stepeni da skinu. Pre svega zbog te rane i upale, kao i drugih problema koji su se javili praćeni tom povredom. I od rehabilitacije gotovo ništa nije bilo. Tek sam negde pri kraju, nakon šest meseci počinjao da ustajem, u smislu da sedim u kolicima. To je bio onako veliki preokret za mene i neka nada – e sad će to da krene, sad ću ja da vežbam pa će to da se popravi, da ozdravim, da prohodam i izaćiću ja kroz tu kapiju, tamo u Melencima, lepo hodajući. Međutim, nakon nekog vremena, ispostavilo se da nema ništa od toga. I dalje nema nikakvih pokreta. Dolaze drugi problemi, neko stalno znojenje, hladan znoj koji dolazi sa tom povredom za koju nemaš pojma šta je. Neupućen si, nemaš od koga da saznaš. Ima tu i drugih ljudi ali svaki od nas je drugačiji. Tu i tamo nešto saznaješ novo ali sve su to stvari za koje kažeš nije to moje, ne dotiče se to mene, to će kod mene da prođe. Uglavnom, ta hladnoća bila je uzrokovana kamenjem ogromnim koje se pojavilo, upalama, velikim tim ranama. Čak i krv je bila. Bilo je situacija u kojima su razmišljali da nešto nije u redu i po tom pitanju. Situacija je bila takva da sam ja jedva počeo da ustajem a isticalo mi je vreme u banji, jednostavno više nisu hteli da produže. I dolazi datum kada više nema ko da plaća banju i nemam gde da se vratim. Tamo, u Krajinu, u takvom stanju tek ne mogu da dođem. Šta da rade sa mnom? I onda dobijam smeštaj u Gerantološkom centru u Zrenjaninu. Tu dolazim sa majkom, otac i brat su tamo u Krajini. Tu dobijam smeštaj koji će naredne 24 godine biti mesto gde ću živeti. U to vreme nisam ni sanjao da će to biti tako ali ispostavilo se da jeste.
OPERACIJA U MOSKVI I REHABILITACIJA U BEOGRADU
Dolazim u gerantološki centar i tu dobijamo smeštaj majka i ja i tu ćemo sledećih nekoliko godina provesti vreme nas dvoje, uporno vežbajući, nadajući se da će nešto da krene na bolje. Pojavio mi se novi motiv, šansa da odem na operaciju u Rusiju, u Moskvu, gde je operisana i naša poznata glumica Merima Isaković, i to mi je ulilo neku nadu. Normalno, trebalo je sakupiti novac za to ali uspeo sam i sticajem nekih zaista srećnih okolnosti odlazim, nakon nekih godinu dana od povrede, na operaciju u Moskvu. Jednu, vraćam se, pa idem na drugu. Nekih velikih promena nije bilo ali je ipak bilo pozitivnih promena jer su neki mišići počeli da rade. Počeo sam da bivam drugačiji. Tamo sam naučio šta da vežbam, kako da vežbam. Sledećih pet godina traje ta borba, maltene, po 15 sati dnevno sam se posvećivao samo tome. Nismo imali televizor, tek kasnije smo ga dobili. Znači to je bio jedini moj izvor zanimanja. Vežbanje, televizor i knjige. Po vlastitoj odluci provodim vreme u totalnoj samoizolaciji, nisam ni sa kim hteo da imam kontakt. Dolazili su tu i psiholozi i socijalni radnici i neki ljudi koji su pokušali da uspostave kontakt sa mnom ali osim sa majkom, ni sa kim nisam želeo kontakt. Sedeo sam u kolicima kraj kreveta i to se svodilo na to.
Nakon nekog vremena pala je i Krajina, otac i brat dolaze i opet se privremeno spajamo, cela porodica. Brat kreće u školu, otac odlazi da radi u Novi Sad. Majka, brat i ja ostajemo tu gde provodimo sledeće dve, tri godine dok brat završava osnovnu školu. Oni izlaze, odlaze iz doma, ja ostajem po vlastitoj odluci u domu. Zašto? Zato što sam jednostavno hteo da ih što manje opterećujem. Odnosno to mi je bila da kažem neka vodilja ili želja, da što manje njih opteretim sa svojom situacijom i da se možda osposobim. Krenuo sam par godina ranije da razmišljam kako ovo, kako ono, ali nisam znao kako može to uopšte da teče. Kako ja da naučim bilo šta? Da se okrenem u krevetu, da se obučem ili bilo šta. Ali, jednostavno, život donosi takve situacije da naiđu ljudi koji ti jednom rečenicom, jednim savetom promene način razmišljanja. Tako sam ja naleteo da mi jedna žena kaže, a tad nije bilo youtube-a, nije bilo interneta, nije bilo ničega, nisi mogao ništa saznati, pa šta, mogu takvi kao ti da se obuku sami. Onda odlazim na operaciju u Beograd i tu susrećem u bolnici Dragiša Mišović dosta ljudi i fizioterapeuta koji, onako gledajući me koliko sam ja neupućen i koliko ne znam ni šta mogu ni kako mogu, počinju me osposobljavati, učiti kako da se obučem. Ja sam još uvek nekako živeo u ubeđenju kako ću se ja oporaviti, kako ću ja prohodati mada je sad već prošlo pet, šest, sedam godina, više ne znam. Ali, počinjem da prihvatam njihove sugestije da bih mogao sam da se obučem, da prelazim iz kreveta sam u kolica i tako dalje. I to vreme provedeno u toj bolnici u Beogradu, ja sam zapravo išao na rehabilitaciju, a ne na tu operaciju, tako je ispalo. Posle toga sam se vratio i stalno sam razmišljao kako da poboljšam jednu, drugu, treću stvar u svojoj funkcionalnosti, kako to da sve sigurnije radim, kako da to bude manje opasno i tako dalje. I sledeće vreme, koje se meri mesecima, pa i godinama, ide da ja jednu po jednu stvar zapravo unapređujem u svojoj aktivnoj rehabilitaciji, odnosno oporavku, da mogu da samostalno funkcionišem.
ŽIVOT U GERONTOLOŠKOM DOMU U DOBROVOLJNOJ SAMIZOLACIJI
Ta priča traje i dan danas, ali išla je relativno polako. I uspeo sam iz te neke totalne zavisnosti od tuđe pomoći da dođem do situacije da koliko toliko živim normalnim životom. Kada su moji iznajmili kuću ja sam odlučio da ostanem u domu. Mnogi nisu razumeli što roditelji ostavljaju sina u domu ali to je bila moja odluka, mada je to bila obostrana žrtva. Nisam želeo da im budem sve vreme na teretu, mada nisu stanovali daleko od mene. Brat je završavao školu a trebalo je i njemu posvetiti vremena. S druge strane to je imalo dobrih strana jer sam ja vremenom u mnogim stvarima naučio samostalno da funkcionišem. Svakim danom, svakim mesecom i godinama išlo sve bolje i ja sam se u tom vidu oporavljao sve više, tako da sam u jednom trenutku došao do toga da mogu da se guram po nekoliko stotina metara. Onda opet nailazi jedna situacija da, ja koji sam ignorisao udruženja paraplegičara, malo i pod nekim pritiskom, podmetnuli su mi da potpišem pristupnicu za udruženje i ja sam potpisao. Taj moj stav jednostavno je bila neka psihička barijera gde sam razmišljao da ako to potpišem, prihvatam da sam invalid i da sam paraplegičar
.
PRISTUPANJEM UDRUŽENJU PARAPLEGIČARA POČINJE MOJA AKTIVNA REHABILITACIJA, POSTAJEM DRUGA OSOBA
Da sam vezan za kolica to nisam sebi hteo godinama da priznam i dozvolim. Međutim, postajem član udruženja i odlazim na neko to prvo druženje. Sa jedne strane je bilo psihički traumatično, video sam jako puno ljudi. Ja sam već zaboravio komunicirati sa okolinom. Tek sam počeo da izlazim iz sobe nakon tih godina provedenih u toj samoizolaciji i sada je ogroman broj ljudi na tom događaju. To mi je bio dosta težak sukob sa dosadašnjim načinom razmišljanja. Međutim, hajde pregurao sam taj prvi susret, tu prvu aktivnost i onda to je krenulo nekako tiho da u meni sazreva, počinjem komunicirati sa drugim ljudima. U gerontološkom centru je bilo i drugih ljudi, mlađih, koji su bili tu i krenulo je to neko druženje. To druženje zovem mojom aktivnom rehabilitacijom. Da mogu samostalno da funkcionišem, da se osposobljavam. Uticalo je da postajem sve funkcionalniji. Onda, pojavljuje se jedan momak koji kaže: „E, hajde da probaš da igraš stoni tenis“. On je isto u kolicima u sličnom stanju kao ja. To je Goran Perlić. Sad je to moj kum. Ja krećem da igram stoni tenis sa njim u prostorijama udruženja. I tu kreće nešto što je totalno promenilo moj život, jer od tog nekog mog kineskog zida koji sam imao u tom dvorištu gerantološkog centra, koji je meni bio sasvim dovoljan i kako sam razmišljao tada da će mi biti dovoljan za ceo život, ja jednostavno počinjem da izlazim izvan te ograde i izvan tog zida koji sam izgradio i krećem da izlazim. Dolazim do centra grada, dolazim na te treninge. Počinje gotovo svakodnevna aktivnost koja me ojačava i sa te socijalne strane ali i sa fizičke i svake druge sportske. Kreću neki prvi rezultati, poznanstva. Jednostavno sve kreće nekim, meni nezamislivim putem koji ja uopšte nisam mislio da mi se može dogoditi koju godinu ranije. Ja postajem druga osoba.
PORUKA
Tako ja krećem da se bavim stonim tenisom i život kreće nekim drugim tokom. Događaju mi se toliko stvari odjedanput, koje mi se nisu događale u prethodnih deset godina i više, koliko sam bio u kolicima. Postajem aktivan, viđam ljude. Funkcionišem sam. Ne primećujem da nekada metri koje sam prelazio, postaju kilometri. Postaju desetine kilometara koje ja mogu da pređem u danu. Da treniram. Sticajem okolnosti odlazim u inostranstvo. Osvajam medalju. Postajem neko ko daje izjave, nekako mi život postaje totalno drugačiji. I jednostavno, shvatam da nije to možda ni do moje pameti ali sticajem okolnosti, ja sam nekako počeo da prihvatam da se u životu ukažu neke prilike, koje, ako ne prepoznaš i ne iskoristiš, nikad ih ne možeš vratiti i život sigurno neće biti toliko kvalitetan ako ih ne iskoristiš. Ja sam eto tako rekao, idem da probam! I probao sam! Prestao sam da gledam, ono što kažu, imaš čašu vode, pa za nekoga je ona polu prazna, a za nekoga polu puna. E sad, kako sagledaš. Ja sam dugo vremena razmišljao da je ona polu prazna, a onda sam shvatio da ona može da bude polu puna i da i to malo vode što ima treba da se iskoristi na najbolji način. To je sad moj život. Nije da sam ga birao i želeo da bude takav ali hajde, kažem, sad plovim po toj vodi pa da vidim dokle ću stići i kako će biti. Možda to da kažem, kroz stoni tenis često se događa da dođeš u situaciju da digneš onu lopticu i da onaj protivnik s druge strane može sa tom lopticom da radi šta hoće, da je lupi i osvoji poen. Tako je i život i sudbina. Kao i ta loptica, ovaj može da lupi i da te taj život odvede u neku krajnost i da si izgubio poen. Da si izgubio šansu za životom. Ali ako toj visokoj loptici daš neku rotaciju, neku svoju brzinu, velika je šansa da će ta loptica da se vrati. Znači uspeo si da vratiš tu već izgubljenu lopticu, šansu, na svoju stranu i da život povedeš na tu stranu na koju možeš. Da nešto još izvučeš, a možeš zaista mnogo. Jer postoji mnogo slučajeva osoba sa invaliditetom kojima nije bilo šanse da im se može nešto lepo dogoditi, da su iz svojih života nešto stvorili i da su učinili svoje živote kvalitetnim. Tako da, eto, sticajem takvih okolnosti, ja sam probao da dam tu neku rotaciju svom životu i loptica se vratila na moju stranu i sad ide evo, tako nekim tokom. Uvek može bolje ali ne mogu reći ni da je ovo loše.
Projekat „Invaliditet nije prepreka“ realizovao je projektni tim UG Glas Opova: Zoran Lazić, Čeda Vučković, Marko Lazić i Vuk Vučković.
