Imali smo tu sreću da pre deceniju i po kroz Opovo prođe Balašević sa svojim malim karavanom „opasnih“ muzičara-artista. Ne praveći razliku da li su u sali koja prima 5000 ili 500 ljudi, priredili su nam jedno od onih večeri za koja se kaže da ćemo ih pamtiti „za ceo život“. Privilegija velikih umetnika je da to mogu da prirede, udahnu nam svima dozu magije i sreće, opiju svojom genijalnošću…Nije ostao okrugli trag na mestu šatre, ali je ostalo na stotine stihova u srcima svih koji su voleli Đoleta, ostalo pesama, sećanja, i ono za šta je Đole jednom rekao nešto u fazonu, mi se ne prisećamo, mi pravimo uspomene….
Piše: Zoran Lazić
OPOVO, 28. februar 2021
22.maj. 2005 – Davno, pre dosta godina, u Opovo je svratio nekakav mađioničar, imao svoju predstavu. Radio je sve i svašta, izvlačio golubove i zečeve iz šešira, pogađao karte koje su mu bile sakrivene svuda po sali, ubadao mačevima devojke koje je pakovao u drvene kutije. Gledali smo bez daha. Silazio je u publiku i odvodio ljude na binu, mahao je rukama, gledao ih u oči i posle par minuta oni su slušali njegove instrukcije i radili sve i svašta. Smejali smo se do suza. Onda muk, tišina, stajao je na stomaku ukočenog momka koji je na krajevima dve stolice izigravao most. Mislio sam da je predamnom pravi čarobnjak iz neke bajke. Imao sam 7-8 godina.
Dugo godina posle toga opet sam se obreo u istoj sali, zavalio se u drvenu stolicu i čekao… kao i svi ostali, a sala je bila puna, napunjena do poslednjeg mesta. Siguran sam da se nije dogodilo dugo, dugo. Ne verujem da bi dolazak bilo koga drugog, naterao ljude da dođu u tolikom broju. Ni folk zvezde, lažnog i kratkog sjaja, glumci, političari… sala ne bi bila baš do poslednjeg mesta puna.
Ali, ovog puta je dolazio Đole, da, Balašević, on puni sale, ne samo u Opovu, on to svuda radi.
Izašli su momci, obični, bez šminke i „stajlinga“, koji bi ih izgledom odvajao od normalnih ljudi. Za tim nije bilo potrebe, zasvirali su i magija je počela. Posle toga izlazi Đole, uzdignuta ruka, kao da se javlja nekom na drugoj strani ulice, euforija, aplauz. Masovna hipnoza, uzrokovana, verovatno, ogromnom količinom harizme koju ovaj čovek poseduje, ovladava, sve oči uprte ka bini.
CELOVEČERNJI THE KID
Pokušao sam da prepričam par fazona koje sam te večeri čuo, ali mi nije uspevalo. Iako izgovoreno najnormalnijim jezikom, sa poptpuno prilagođenim rečnikom ovoj sredini, koji mi takođe nije strana, nisam mogao. Te stvari, ipak samo Đole može da ispriča, a da to bude ispraćeno salvama smeha. Svaka pesma je kao uvod imala i pričicu vezanu na ovaj, ili onaj način za temu. Da li je to bio „Januar“ sa tragovima u snegu, gde priča počinje kod jednog od deda na „Božiću“ i gde se svi smeju do suza, pesma bi počela i uskoro izmamila prave, tužne suze. Posle toga priča nam o dedi namćoru, kome sve smeta i stvara antiheroja u našim očima, da bi ga par minuta zatim pretvorio u „Ratnika paorskog srca“ i opet izmamio emocije sasvim drugačije prirode.
Priča o ocu i kucanju na prozor i vremenima komunizma, Titovim slikama po salama u kojima je svirao, priča o babi i požaru, na jedan pitak i istinat način oslikavaju glavne crte prisutnog mentaliteta na ovim našim prostorima.
NEMA VIŠE BENDA KAO NEOPLANTI
Možda ne baš kao „Neoplanti“ ali svakako dobri, „The Unfuckebles“ su svoju majstoriju pokazali diskretno i nenametljivo, na način koji muzičke velikane odvaja od prosečnih. Jednostavnost kao odlika nečeg što samo po sebi dobro krasi Balaševićevu sedmorku.
Đoletove kompozicije imaju svoju ciljnu grupu u širokom auditorijumu, teku jedna za drugom tako lako i pitko da bi mogle da se slušaju godinama u neograničenim količinama. Na prvi pogled jednostavne pesme u izvođenju ovog benda postaju hitovi za tili čas i osvajaju publiku.
Sa turneje 2005
Lakoća kojom „The Unfuckebles“ putuju po muzičkim stilovima, neprimetno slušaoca vode kroz „šansonjerske“ balade, samba ritmove,, kroz ciganske violine, preko virtuozne kantri – bluz majstorije u Boži Pubu. Ritam sekcija koja kao jedan čovek nepogrešivo kuca poput sata, vodi ostale, inače, odlične solo instrumentaliste kroz poznate harmonijske sklopove. Bend ovakvog kalibra, sa ovim pojedincima, ne bi se sigurno postideo ni neko od velikana sa svetske muzičke scene. Biti prateći bend nekom kao što je Đole Balašević nije nimalo jednostavno, ali sa druge strane je i beskrajno lako. Harizmatičan kantautor na sceni predstavlja tačku na bini u koju svi gledaju. Ono jedino na šta se on oslanja je sopstveni kvalitet, originalnost i naravno bend koji mora savršeno da isprati svaku situaciju koja se na stejdžu dešava.
Zato su „The Unfuckebles“ najbolji. Prof. Aleksandar Dujin, aranžer i umetnički producent, mozak muzičkog dela priče, čovek koji je, sada već dugo godina u Balaševićevoj ekipi, svirao je klavijature. Kotoranin, Dragan Ivanović na basu i mladi Petar Radmilović na bubnjevima (sećaće se ove svirke jer mu je prva kao oženjenom) bili su ritam sekcija. Dušan Duda Bezuha, muzičar svetskog kalibra plenio je svojim umećem na gitari. Gabor Buga Bunford multiinstrumentalista svirao je saksofon i klarinet. A simpatični, tamnoputi violinista Ignac Šen je publiku digao na noge svojim solo deonicama na violini. Majstor harmonike, Andrej Maglovski je pokazao da se ovaj instrument može i te kako uklopiti u ovakvu svirku. Svoj profesionalizam pokazali su i u tome da respektuju i 466 prodatih karata i da za tu količinu ljudi sviraju puna dva i po sata (a nije bilo ni „soma“ ljudi).
ČOVEK SA MESECOM U OČIMA
Đoletove pesme svi znaju. Možemo tako da kažemo. Da smo svi u sali poželeli da čujemo samo one koje volimo, Đole bi verovatno morao da nam peva do ujutro. Retki su autori sa toliko hitova u karijeri. Imali smo priliku da čujemo pesme iz svih faza karijere. Od onih sa početka, koje odišu humorom, jednostavnošću, preko ljubavnih sa stihovima koji će sigurno jednog dana završiti u udžbenicima i lektirama. Čuli smo pesme o davnim danima i nepravedno zaboravljenim žrtvama u suludim ratovima. U pesmama novijeg datuma sa poslednjih albuma primećuje se moderniji, savremeniji zvuk, aranžmanski uobličen u formu ozbiljnog hita, što je naravno logičan sled stvari, gde Balašević svakako ostavlja sebi mesto u istoriji muzike i u širem smislu.
Uz podršku UNHCR-a i kabineta predsednika, Balašević je u misiji za toleranciju. Kao jedan od najvećih i najrespektabilnijih javnih likova, Balašević uspešno i pošteno odrađuje ovaj plemeniti zadatak, obilazeći i najmanja sela širom Vojvodine.
Poruka je jasna, borac protiv rata, nekada protiv režima Miloševića, čovek koji poznaje svoj narod u dušu ima nešto da nam kaže, saslušajmo ga…
… Nemam više sedam godina, izašao sam iz sale. Sada više ne bi trebalo da verujem u čarobnjake… ali kako kad je jedan bio, pričao i pevao, udahnuo nam svima delić prave magije ja ga lično slušao, video…
OPOVO, 26. februar 2021 – Svake godine se poslednje srede u mesecu februaru obeležava Međunarodni dan borbe protiv vršnjačkog nasilja pod nazivom „Dan roze majica“. Cilj obeležavanja ovog dana je ukazivanje na značaj tolerancije i empatije, poštovanje prava i različitosti, razvijanje saradnje i osnaživanje za nenasilnu komunikaciju i nenasilno rešavanje konflikata.
Toga dana škole širom Srbije organizuju niz preventivnih aktivnosti usmerenih ka zaštiti od nasilja i diskriminacije poput radionica, tribina, debata, predavanja, izložbi, forum teatara, akcija u zajednici i slično, stvarajući tako sigurno i podsticajno okruženje u kome se neguje atmosfera saradnje, uvažavanja i konstruktivne komunikacije.
U Osnovnoj školi „Dositej Obradović“ Opovo i njenim izdvojenim odeljenjima u Barandi, Sakulama i Sefkerinu „Dan roze majica“ je obeležen 24. februara 2021. godine kroz nekoliko interesantnih aktivnosti:
– izložbom likovnih radova u holu škole,
– učenici su pisali i čitali literarne radove, ispoljavajući značaj uzajamne tolerancije i poštovanja,
– održan je sastanak učeničkog parlamenta na kome su đaci akcenat stavili na načine prevazilaženja konfliktnih situacija i savete koje će davati svojim drugarima,
– rađeni su plakati na časovima odeljenjskog starešine i građanskog vaspitanja na temu sprečavanja različitih vidova vršnjačkog nasilja,
– učenici su toga dana došli na nastavu u roze odeći kako bi pružili podršku svakom detetu koje doživi bilo koji vid nasilja, a škola je obezbedila učenicima maske za lice u roze boji.
Intervju sa Đorđem Balaševićem objavljen u Opovačkim novinama br 17/18 iz 2005. godine.
Piše: Saša Pavlovski
OPOVO, 22. maj 2005 – Ovogodišnjeg „Svetog Nikolu“, koji je ujedno i novi praznik opštine, stanovnici Opova i okolnih mesta pamtiće i po jednom nesvakidašnjem događaju koji je „podigao prašinu“ kakva odavno nije viđena u našem malom mestu.
Naime, čuveni novosadski kantautor Đorđe Balašević održao je koncert u Sali opovačkog Doma kulture, koja odavno nije bila dupke puna, što je i razumljivo, obzirom da je ugostila živu legendu vojvođanske, ili bolje rečeno – balkanske muzičke scene.
Na ideju za održavanje Balaševićevog koncerta, došlo se nakon njegove izjave na jednom od čuvenih novogodišnjih koncerata u Centru „Sava“, kada je prilikom izvođenja svog hita u kom se pominje ime Opova, ugledao transparent sa istim natpisom i obećao da će nas posetiti – ukoliko bude pozvan. Rečeno – učinjeno, i Đorđe je ispunio obećanje.
Par sati pre koncerta, u galeriji „Jovan Popović“ organizovan je koktel i zakuska za članove benda u pravom vojvođanskom miljeu: rezancima sa makom, štrudlama, kranclicama i ostalim đakonijama našeg kraja. Ni nalik uobraženim zvezdama naše estrade, panonski mornar pristajao je na fotografisanje, deljenje autograma i ćaskanje sa brojnim obožavaocima. Tom prilikom Đoletu je poklonjena umetnička slika, kao uspomena na druženje i još jednu posetu našoj opštini nakon dugog niza godina. Velikan naše (ali i one bivše, velike) muzičke scene, rado se odazvao pozivu na kraći intervju za naš list.
Na šta prvo pomisliš na pomen reči „Opovo“?
Svakako je to snimanje „Pop Ćire i pop Spire“. Za taj period s početka osamdesetih vezuju me predivne uspomene. Snimanje je otpočelo krajem leta – početkom jeseni, kada je ovaj kraj bio prepun raznobojnih slika tipa polja sa lubenicama, širokih krošnji drveća i terasama sa saksijama punih rascvetalog cveća. Bila je to sjajna priča na kojoj je radila odlična ekipa i uopšte mi nije predstavljalo problem da sa Oljom, svakodnevno, dva meseca putujem na relaciji Novi Sad – Opovo. Sećam se i toga da su se gledaoci u početku bunili da takva serija ide u terminu koji je predviđen za, tada ultrapopularne, akcione filmove, ali već nakon prve epizode svi su bili oduševljeni. Još jedan razlog zbog kog pamtim taj period svog života je i taj što se tada rodila moja ćerka.
Kako objašnjavaš svoju popularnost, koja očigledno ima isti intenzitet, kako među starijim generacijama, tako i među onima koji nisu bili ni rođeni kada je otpočinjala tvoja karijera?
Mislim da nas, iako sve manje, ipak još uvek ima staromodnih i romantičnih. Doduše, dosta toga su mi maznuli pirati i politika koja nas je pratila u poslednjem periodu, ali mi svakako nastavljamo dalje. Moja muzika je jednostavno takva da nailazi na isti odziv gde god da sviramo. A svejedno je u kom mestu sviramo – sale su svuda pune. Pre nekoliko dana održali smo koncert u Stokholmu u onoj Sali gde se dodeljuju Nobelove nagrade, a sada, evo nas u Opovu, i to bih rado naglasio – po drugi put. Smatram da nema velikih i malih mesta, već samo velikih i malih koncerata, a ovaj u Opovu biće jedan od tih – velikih.
Kako podnosiš svoju slavu – da li ti prija sa godinama ili počinje da ti smeta, danas kada već imaš decu u godinama u kojima je i dobar deo tvoje publike?
Pazi, ja sam, od kada znam za sebe, znao da sam slavan. Jedini problem je bio u tome što su oni oko mene tu činjenicu shvatili mnogo kasnije (smeh). Jednostavno, to je talenat koji sam genetski nasledio još od onih prvih, čovekolikih Balaševića. Ja znam da pišem pesme, drugi znaju da rade nešto drugo. Inače, uopšte ne smatram sebe nešto važnim zbog toga. To tije kao neki zanat. Slava mi nije puno pomagala u životu, osim kada sam bio u vojsci, kada mi je itekako pomoglo to što imam talenta za muziku.
Na kraju, neuobičajeno pitanje. Zašto više ne izvodiš nekada popularnu pesmu o tetku?
To je bila pesma koju sam pevao sa svojim kumom Ciletom iz benda „Neoplanti“. On je imao svoje deonice, a ja svoje, na raznim jezicima, što je bilo više nego dobro zezanje. Međutim, on više nije među nama, i iz pijeteta prema njemu ta pesma ostaće kao sećanje na sjajan period sa njim.
Nakon, nepunog sata druženja sa nama, Balašević je otišao do Doma kulture gde ga je sačekala prepuna sala, ne samo Opovčana, Sakuljana, Baranđana i Sefkerinaca, već i Čenćana, Fokčana, Beograđana i mnogih drugih pristiglih ko zna odkuda, koji su imali sreće da dođu do karte.
Koncert je otpočeo pesmom sa stihom „Oprosti velika reko, al’ ja sam morao preko!“ i nastavio se pesmama punim emocija i šalama koje su publiku dovele do delirijuma.
Ne usuđujem se da opisujem emocije publike, koja je kraj koncerta dočekala na nogama, ali mogu da zaključim dve stvari. Prvo, Opovčani definitivno obožavaju ovog čoveka čija slava ne bledi ni za nijansu, od Vardara pa do Triglava. Drugo, svakako da broj posetilaca govori da prosto vapimo za dešavanjima ove vrste, koji nas izdižu iz učmalosti koja se, za razliku od okolnih opština i gradova, već sasvim odomaćila u našem kraju.
Svi dobro znamo da je za dobar prinos ključna plodna zemlja, zdrave i site biljke. Pri tome dva pojma su povezana, jer gladna biljka ne moze da bude zdrava, kao ni sita bolesna. A zemlja ne može da bude plodna ako je ne nahranimo.
U klasičnom baštovanstvu zna se redosled: u jesen se djubri sa (nazvaćemo ga) A preparatom, u proleće sa B, a u toku sezone sa C. Pri tome postoji preparat AB za paradajz, AC za krastavac. Ako biljci nedostaje gvoždje uzimamo BA, a ako nedostaje fosfor, onda BC. U slučaju nedostatka onoliko raznoraznih elemenata kojima se ni nazivi ne mogu popamtiti, uzmite ABC i dodajte C+B..Još malo i dospećemo do matematičkog fakulteta..
Ako ispoštujemo potpuni redosled djubrenja, sa svim zahtevima i uslovima i dalje nije to to. Od svega toga biljka uspe da usvoji do 40% a ostatak odlazi u podzemne vode. Razlog tome, u svim tim “A, B, C” preparatima elementi se nalaze u formi nedostupnoj za biljku. Pa tako kiša odnese više nego što biljka «pojede».
Da ne bismo trošili džaba papir za zapisivanje šta, gde, kome, kako i u kojoj meri, možemo se okrenuti prirodnom načinu poboljšavanja zemljišta i povećavanja prinosa, tzv. sideraciji.
Za početak, bonton nalaže da se upoznamo.
Siderati su biljke koje doprinose zemljištu. Seju se pre ili posle osnovne kulture i obradjuju se pre faze cvetanja. Pokrovni usevi je drugi poznati naziv za siderate.
Ovakve kulture ne samo da hrane našu zemlju već je i kopaju, i oru, prave strukturnom, baš onakvom kakva je nama potrebna za dobar prinos. Zimi je čuvaju od vetra, erozije i promrzavanja i zadržavaju dragocenu vlagu. A tek što korovi ne vole prisustvo siderata!
Rad je zasnovan na principu da se biraju biljke koje lakše usvajaju hranjive elemente iz zemljišta a posle ga ostavljaju tu gde su rasli u lako dostupnoj formi za sledeću kulturu. Zato je i bitno obraditi ih pre cvetanja kako ne bi potrošili sve sto su izvukli iz zemlje tokom rasta već to dali našem povrću. Sama obrada se vrši putem seče nadzemnog dela biljke. Ništa se ne prekopava jer siderat je svojim korenom već zavrsio taj proces. Njegova zelena masa obavezno se ostavlja na površini kako bi djubrila zemljište.
Najpoznatiji siderat je žito ili raž. Ova kultura je glavni neprijatelj korova. Tokom rasta žito izbacuje u zemlju posebne fermente koji bukvalno truju korove. Takva njegova osobina se zove «alelopatija». Istu osobinu ima i orah na primer. Zato za mnogo zakorovljene bašte žito je idealan početni siderat. Sem toga ono obogaćuje zemlju kalijumom, fosforom i drugim mikroelementima. Jedini njegov nedostatak je što u proleće mora da se ukloni. Seče se 2cm ispod zemlje, dakle ispod tačke rasta i ostavlja tu gde jeste kao pokrov. Samo u slučaju da se ne iseče krene duboko u ponovni rast. To i jeste taj neprijatni momenat sa njime.
Ali zato je tu njegov «brat» ovas. Isto zagorčava život korovima svojom moćnom zelenom masom. Njegov koren jako lepo rilja zemlju (može se videti na slici). Posejan u jesen dobro napreduje zimi, zadržavajući sneg. U proleće ili pred kraj zime samo se iseče i ostavi. Sva njegova zelena masa ostaje kao hrana za gliste koji je pretvaraju u humus. Ovas se često seje zajedno sa grahoricom, koja puže po njemu. Ujedno, kao i svaka mahunarka, skuplja azot. Samo što takva kombinacija nije pogodna za setvu pre i posle mahunarki kao sto su grašak, pasulj, bob..
Ovas i žito su dobri prethodnici i sledbenici za bilo koju povrtnu kulturu jer spadaju u porodicu žitarica. Mogu se sejati u jesen, a ovas i u rano proleće pre osnovnih kultura.
Mada, imaju oni i «sestru» heljdu. Ona je toploljubiva kultura, dakle odlična da se poseje posle uklanjanja useva luka, pasulja. A moze i posle krompira, pre sadnje zimskog luka. U ovom slučaju, umesto baštovana obraće je prvi mraz, oslobodivši gazdu od posla oko seče siderata.
Heljda smanjuje količinu korova tako što mu pravi konkurenciju velikom količinom zelene mase koja jako brzo raste. Koren lepo strukturira zemlju, a posle se razgrađuje i ostavlja kanale po kojima se kreću voda i vazduh. Sem toga obogaćuje zemljište fosforom i kalijumom.
Da sumiramo:
siderati su biljke koje obogaćuju zemljište
kontrolišu rast korova
riljaju, kopaju i strukturiraju
zadržavaju vlagu, čuvaju zemlju od erozije.
Postoje i pravi insekticidi i fungicidi medju sideratima. O tome nastavak sledi…
