Aleksandar Đekić intervju: ZNANJE SE ISPLATI, ZATO TREBA VREDNO UČITI
ZNANJE SE ISPLATI, ZATO TREBA VREDNO UČITI
Sefkerin, 15. jul 2017;
[vsw id=”gIDVGLWf1G4″ source=”youtube” width=”625″ height=”344″ autoplay=”no”]
U vremenu „pomerenog“ sistema vrednosti kada su omladini uzori kvazi junaci rijaliti programa i sumnjive estrade, a škola i knjige demode, naš sugrađanin iz Sefkerina, dvadesettrogodišnji Aleksandar Đekić pokazuje i onu drugu stranu Srbije koju predstavljaju ambiciozna deca posvećena učenju i usavršavanju.
Aleksandre, za početak predstavi se našim čitaocima i gledaocima.
Student sam četvrte godine Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Za sada sam sve ispite dao u roku, studije idu planiranim tokom, prosečna ocena mi je 9,80, ali se nadam, kako godine odmiču da će taj prosek ići i na više.
Osnovnu školu sam završio u Sefkerinu. Bio sam vukovac ali se za studije medicine nisam odlučio kao osnovac. Zanimalo me je nešto iz sfere medicine, bilo da je to farmacija ili nešto drugo i zbog toga sam upisao srednju medicinsku školu u Beogradu. Tokom te četiri godine shvatio sam da je medicina to za šta sam ja predodređen, ono što se meni sviđa i ono čime želim da se bavim u svom životu.
Kako je prošao prijemni za fakultet, s obzirom da ga nije lako upisati?
Na prijemnom sam prošao odlično. Spremao sam se malo duže pošto je konkurencija zaista velika i na kraju sam imao 56 od mogućih 60 bodova na samom prijemnom testu, sve ukupno 94,5 što mi je omogućilo da se finansiram iz budžeta.
Živiš u studentskom domu, kako je protekao proces odvajanja od porodice i privikavanje na drugačiji način života?
Po upisu prve godine medicinskog fakulteta i moj boravak se iz Sefkerina preselio više u Beograd. Trenutno sam u studentskom domu na Karaburmi, kod Bogoslovije. U početku je navići se na taj novi život u studentskom domu, gde nema porodice, gde nema nekog ko brine o tebi da li imaš šta da jedeš, da li imaš opeglano, oprano, bilo malo teško. Javljala se ta nostalgija za kućom i porodicom ali kako je vreme odmicalo tako sam se i navikavao na nov način života. U studentskom domu srećeš nove ljude, stičeš nova poznanstva iz raznih sredina, pogotovo što to nisu studenti samo iz Srbije, nego ih ima iz Crne Gore, Republike Srpske, pa čak i nekih „stranih“ zemalja. Upoznaješ ljude, stičeš prijatelje i prijateljstva za čitav život, tako da taj boravak u domu postaje mnogo lakši i čovek se prosto navikne i uživa u tome.
Imati tako visok prosek na veoma zahtevnom fakultetu sigurno traži i puno odicanja. Imaš li slobodnog vremena za druženje, izlaske ili hobi?
Pravilna organizacija je pola urađenog posla. Za svaki dan i određeni vremenski period od prilike se napravi neki plan šta i koliko dugo treba učiti ali ipak ostaviti vremena za odmor, jer fakultet nije sve i treba imati i neki drugi život, naći vremena da se izađe sa prijateljima na piće, na kafu, izaći uveče ponekad u kafanu, naći vremena za devojku, a i za druge aktivnosti koje nisu vezane samo za učenje – za odmor, rekreaciju, šetnju, bioskop, pozorište ili čitanje neke dobre knjige.
Pored redovnog studiranja baviš se i naučnim radom.
Pored redovnih aktivnosti koje imam na fakultetu odlučio sam se i na neke vannastavne aktivnosti, a to je pisanje studentskog naučnog rada. Zajedno sa svojim mentorom, studentski rad sam pisao na katedri za patološku fiziologiju i predstavili sam ga na 58. kongresu studenata biomedicinskih nauka koji je bio održan početkom maja na Kopaoniku, gde je osvojio prvo mesto na sesiji za patološku fiziologiju.
Kakve su tvoje ambicije u budućnosti po završetku studiranja?
Kada završim fakultet najradije bih ostao u Srbiji da radim i moje ambicije su da upišem specijalističke studije iz interne medicine, a kasnije da se usmerim na kardiologiju. Jedna od želja mi je da ostanem da radim i kao profesor na medicinskom fakultetu, pošto volim rad sa studentima, jer sam inače i na medicinskom fakultetu student – demonstrator na katedri za fiziologiju tako da učestvujem u vežbama koje se organizuju za studente druge godine na predmetu iz medicinske fiziologije.
Imaš li poruku za tvoje vršnjake?
Nažalost, kod nas su sistemi vrednosti poremećeni, ali svakako treba uvek učiti i treba težiti napredovanju, maksimalno usavršavati sebe i svoje znanje, jer znanja nikad dosta i kako kaže naš narod „znanje se isplati“. Često za one koji vredno uče kažu da su štreberi, međutim taj termin kod nas je pogrešno protumačen. Štreber je osoba koja uči ali ništa ne nauči, tako da treba učiti i raditi na sebi, posebno onda kada izaberete buduću profesiju, biti dobar u svom poslu ali pre svega biti i dobar čovek
Aleksandar je primer da se može uspeti i iz male sredine u provinciji. Njegovi roditelji Marinela i Tomislav nisu akademski obrazovani ali kako Aleksandar navodi, njegov su najveći oslonac u životu i podstrek za školovanje. Njegov moto je „Znanje se isplati“, a da li će ovaj budući kardiolog svoje znanje primenjivati u našoj zemlji ili će kao i mnogi talenti na kraju završiti u inostranstvu u nekoj prestižnoj klinici, u ovom trenutku teško je dati odgovor. Lokalna samouprava je prepoznala talenat ovog mladog Sefkerinca i već mu je jednim pomogla, a kako saznajemo za naredni period planira se i stipendija.
