Svečana misa u ponoć: PROSLAVA BOŽIĆA PO GREGORIJANSKOM KALENDARU

by Glas Opova | 24.12.2014. | DRUŠTVO

PROSLAVA BOŽIĆA PO GREGORIJANSKOM KALENDARU
Opovo, 24. decembar 2014;
Danas se proslavlja Badnje dan, a sutra Božić – rođenje Hristovo po Gregorijanskom kalendaru. Božić po novom Gregorijanskom kalendaru obeležavaju rimokatolička, protestanstske, anglikanske i većina pravoslavnih crkava izuzev Srpske i Ruske pravoslavne crkve, Jerusalimske patrijaršije i Svete Gore koje ovaj praznik proslavljaju još uvek po starom Julijanskom kalendaru, odnosno 13 dana kasnije.

U našoj opštini Božić danas proslavlaju uglavnom vernici rimokatoličke crkve. U ponoć 24/25. decembra služiće se sveta misa koja se zove ponoćka i to je služba koja se upražnjava samo u rimokatoličkoj crkvi kada se po verovanju iz mraka pojavljuje Božje svetlo. Na svečanoj misi – ponoćki pevaju se crkvene i stare narodne pesme što stvara atmosferu radosti.

Simboli proslave Božića kod rimokatolika su jasle u kojima je po predanju Hrist rođen, jelke kao večno zeleno drvo i adventni venac. Jasle i figure koje dočaravaju siromaštvo staje u kojoj je Hrist rođen, postavljaju se u crkve ali i u domove vernika, dok je adventni venac ispleten od slame i borovih grančica, ukrašen purpurnim vrpcama i ima četiri sveće, za četiri nedelje posta, koje se pale jedna po jedna, svake nedelje uoči Božića.
Svim vernicima koji Božić proslavljaju po Gregorijanskom kalendaru, redakcija Glasa Opova čestita praznik.

Božićna poslanica Beogradskog nadbiskupa mons. Stanislava Hočevara

Predraga braćo i sestre,

Svi vi poštovani ljudi dobre volje!

Uvek smo uzbuđeni kada se približavaju veliki događaji ili kada nam u pohode dolaze izuzetne ličnosti. U nama se tada bude tolike misli, želje, osećanja i različita očekivanja. Da li je moguće da tako ne gledamo i na božićne praznike… Još više, tada često mislimo na prošlost, na tradiciju: možda na to kako smo u svom detinjstvu slavili Božić. I, obično, više pažnje možda posvećujemo tome da u našim ormarima ili u našim sećanjima potražimo sve ono što je nekada »činilo«božićno slavlje.

U tom jednostranom osvrtanju na prošlost ispoljava se naš veliki nedostatak u proslavljanju Božića. Naime, svako crkveno slavlje neke spasonosne tajne provodimo isključivo zato da bi nas ona u našem životnom dinamizmu i dinamizmu istorije – što znači ovde i sada – preobražavala. I to preobražavala na taj način što nas, pre svega, oslobađa od svega onoga što ne pripada našem identitetu, našoj ličnosti, a zatim – idealno i izvorno približava Isusu Hristu, Bogočoveku, jednoj i jedinstvenoj ličnosti čitave istorije.

Naime: greh i sklonost svemu što je egocentrično ne pripada našoj ličnosti. Greh i sklonost zlu su »strano telo«u nama, veliki »trn«koji ranjava naše biće. Po svom Božijem poreklu, našem biću pripada samo svestrani razvoj i duhovni napredak kao naša dominantna i prioritetna dimenzija. Bez ličnog oduhovljenja čovek ne može da opstane u sopstvenom dostojanstvu. Svi smo dobro svesni – a Majka Crkva i crkveni učitelji nas stalno na to podsećaju – da je Bog postao čovek samo zato da bi čovek postao Bog. Nije, dakle, neko društvo svestrano zdravo onda kada ulicama i trgovima šetaju osobe utonule u otuđenost i greh, nego je autentična demokratija na delu onda kada svako od nas sve jače i jače napreduje u potpunom saobražavanju Isusu Hristu. Tek saobličenje Hristu donosi pravu i autentičnu različitost, jer je, zapravo, samo Bogu sve moguće i samo Njemu su sve mogućnosti zaista moguće. Približiti se, dakle, Bogu znači sebi omogućiti bezbrojne mogućnosti! Greh i zlo nas pak bestidno uniformišu i unižavaju naše dostojanstvo, a upravo ta uniformisanost sistema posrnulog u greh rađa u nama nezadovoljstvo, agresivnost, gnušanje, destruktivost, apatiju, bedu…

Slavljenje božićne tajne nije, dakle, tek golo vraćanje u prošlost i njeno beskrvno materijalno oponašanje, nego hrabro, odgovorno i izvorno uranjanje u veliku reku spasenja, koja ne samo što postaje sve veća i veća, nego, u dubinama svog mističnog delovanja, sa sobom donosi sve više i više života, hraneći sve veći i veći deo čovečanstva. To je, naime, istorijsko ili mistično Telo Isusa Hrista – Crkva.

Braćo i sestre, evo zašto ovogodišnjom božićnom čestitkom želim da svima Vama na razmatranje ponudim ovaj nadokučivo bogati tekst jevanđeliste Luke, koji nam ovako navodi Isusove reči: »Sve mi predade Otac moj i niko ne zna ko je Sin – osim Oca; ni ko je Otac – osim Sina i onoga kome Sin hoće da objavi.«(Lk 10, 22) Gledajte, predragi! U ovim prazničnim danima, svojim telesnim očima mi obično gledamo samo nemoćno dete u jaslicama. Privlače nas i životinje, pastiri, možda i vatra, voda i anđeo koji lebdi u vazduhu, i mi ne uspevamo da nadiđemo svu tu spoljašnju stvarnost, ostajući ograničeni samo vidljivim delom ove kompozicije koju, inače, radosno tumačimo svojoj deci. A iza tog materijalnog prizora – što vidimo tek duhovnim očima, očima kontemplacije – postoji vrlo živa stvarnost odnosa između Oca i Sina. Iza vidljivih jaslica bruji beskonačna reka života, odnosa u ljubaviizmeđu Oca i Sina. Božji Sin je postao čovek ne da bi se naš pogled zaustavio samo na činjenici otelovljenja i na jaslicama, nego da bismo duhom uranjali u beskonačni Život najveće Tajne, Tajne Presvete Trojice. Taj život u novorođenom Isusu poznaje samo Otac. Ali Jedinorođeni Sin je upravo zato tu, tu među nama, u jaslicama, ne bi li nam podario taj isti božanski život koji On živi. Ali On, Isus – koji je Prvorođeni i Jedinorođeni – saopštava i objavljuje taj život samo onima kojima On hoće. Isus, zapravo, to hoće da saopšti onima koji to i traže, koji znaju da cene bogatstvo božanskog života. Taj dar On hoće da podeli samo sa onima koji su otkrili da je, u poređenju s tim darom, svekoliko bogatstvo ovoga sveta samo običan prah. Takvim osobama Jedinorođeni Božji Sin objavljuje najosnovnije i zato najpotrebnije tajne života, kao najveći sjaj radosti i zato – sreće. Isusa nazivamo Jedinorođenim isključivo zato što je On savršenstvo svih savršenstava; On je prototip svih odnosa; ikona svakog sinovstva i pralik svake slobode, odgovornosti, saradnje i ljubavi. Samo jedan jedini je, dakle,Jedinorođeni. To znači: nijedan sin ili kći čovečanstva ne može da se razvija u smeru pune zrelosti ili svetosti bez odnosa s Isusom Hristom. Božić nije, dakle, praznik samo nekih većih ili manjih crkvenih, odnosno verskih zajednica, ili nekih plašljivih osoba koje beže od sveta. Božićna tajna je zato kamen temeljac svekolikog života i celokupne kulture;noseći stub prave civilizacije i živog humanizma. Ako takozvani demokratski sistem više uvažava grešnost ljudskog bića i njegovo udaljavanje od onih stubova života koje je postavio Hrist, onda je njegovo narušavanje nužno. Istorija to i potvrđuje. Ako, naime, ne otkrijemo i ne priznajemo (svesno ili nesvesno) odnos Otac-Sin u Presvetoj Trojici, zemaljska porodica postaje besmislena; ako ne otkrijemo odnos između Oca i Sina u Tajni Trojedinog Boga, onda bledi svaka vrednost odnosa među nama ljudima. Solidarnost među nama nema u tom slučaju više temelja, a pojam »prijateljstva«postaje prazna reč! Preventivnost u svim našim odnosima pretvara se u golu borbu za vlastiti opstanak, a bezinteresno delovanje u našem životu izvrgava se ruglu, kao što se međusobni odnosi lako izvrću u ogovaranje, klevetanje, razdor i grupno nadmetanje. U takvim društvima svoje mesto nemaju ni majčinstvo, ni očinstvo, ni devičanstvo, ni karitas. Zato i danas u strukturama vlade ne postoji ministarstvo za porodicu. U samoj pak Crkvi, opet, to rađa nedostatak duhovnih zvanja, pogotovo ženskih redovničkih i monaških zvanja.

Moram priznati da me je u detinjstvu veoma čudila, a kao racionalno usmerenog mladog studenta teologije nekako i odvraćala činjenica da u predstavi božićnih jaslica svi kleče! Kleče Bogorodica i Sveti Josif, pa i pastiri kada pristignu, ali i Mudraci kada otvaraju svoje darove Jedinorođenom. Trebalo je mnogo iskustva i molitve da otkrijem da je tajna Božića nešto što daleko nadilazi sve naše sposobnosti. Da, u ovim danima svi bismo morali da budemo na kolenima! Jer, tek u klečanju pred stvarnošću Božjeg rođenja možemo spoznati veličinu odnosa između Oca i Sina. Tada će se taj odnos utisnuti i u nas, i doslovno napajati i sve ostale naše odnose. Tada među nama više ne bi bilo licemerja, laži, prevara, korupcije, ubijanja i ratova, a našim društvima ne bi bila potrebna ministarstva prisile i kontrole. Čak bismo i materijalno mnogo više napredovali!

Upravo zato, stalna želja zlog duha, koji nas konkretno napastvuje, jeste da nas u ovim proslavama vraća samo u prošlost, u bezdušno ponavljanje prošlih i spoljašnjih gestova: tako gubimo potrebu da se iskreno obratimo Isusu, ne osećamo potrebu za iskrenom ispovešću, i ne čeznemo dovoljno za najdubljim sjedinjenjem s Isusom u svetom bogosluženju.

Hrist, opet, želi da nam daruje beskonačne tajne Oca i Sina. A tako i sve tajne života. Jer sve što uopšte postoji, postoji samo zato što Otac voli Sina i Sin voli Oca. Dokle god ne uronimo u tu tajnu, ne možemo pravilno da poštujemo ni svoj, ni tuđe živote. Život je ipak, ne zaboravimo, svetinja kojom niko nema pravo da trguje: ni nacionalne, ni međunarodne institucije.

Braćo i sestre! Uvidevši sve to, s novom snagom jedni drugima čestitajmo Božić! Srećno i spasonosno bilo nam rođenje Hristovo! Ispunjeni tom svetlošću i snagom, mirno započnimo Novu godinu 2015! S Božjim blagoslovom ona će sigurno biti srećna i uspešna, što od srca svima želim!

Braći i sestrama, pripadnicina istočnih Crkava, jednako kličem: Hristos se rodi – vaistinu se rodi! Mir Božji sa svima vama!

A uz neprekidnu molitvu, svima bez razlike udeljujem Božji blagoslov: u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

U Beogradu, o Božiću 2014.

† Stanislav Hočevar,

nadbiskup

Razumevanjem do tolerancije (6): NACIONALNA I VERSKA (NE)TOLERANCIJA

by Glas Opova | 24.12.2014. | DRUŠTVO

NACIONALNA I VERSKA (NE)TOLERANCIJA
Opovo, 24. decembar 2014;
Projekat „Razumevanjem do tolerancije“ finansiran je od strane Ministarstva kulture i informisanja.

Nacionalna i verska netolerancija jedan su od problema pred kojim se često okreće glava, umanjuju njihove negativne posledice u društvu ili jednostavno negiraju da postoje. Nažalost, nacionalna i verska netrpeljivost u većoj ili manjoj meri konstatno su prisutne i to je problem prisutan na globalnom nivou, ali izrazitije zastupljen u ekonomski nerazvijenim zemljama, nedemokratskim političkim sistemima i državama ustrojenim na versko – religijskim osnovama.

Događaji od pre par meseci (fudbalska utakmica sa Albanijom i demoliranje pekarskih radnji čiji su vlasnici Albanci) ponovo su aktuelizovali ovu temu i još jednom ukazali na ozbiljnost ovog problema. Incident koji se dogodio na utakmici nosio je politički predznak ali kao posledicu je imao stradanje nedužnih ljudi, koji su bili krivi samo zato što su pripadali etničkoj grupi koja je povezana sa aktuelnom političkom krizom.

Kao što smo na početku teksta rekli nacionalna netrpeljivost je globalni problem sa kojim se suočavaju i mnoge demokratske i moderne države. Nažalost, područje zapadnog Balkana je jedno od evropskih žarišta kada u pitanju nacionalna i verska netrpeljivost, a razlog tome leži u istorijskim događajima, političko – ekonomskim interesima, oštroj verskoj podvojenosti, kao i nerešenim teritorijalnim pitanjima.

Tokom dugog niza vekova Balkan je bio središte sukoba interesa rimokatoličanstva i pravoslavlja, a kasnije hrišćanstva i islama, što je istovremeno imalo i političku konotaciju, a sve zajedno rezultiralo nebrojenim oružanim sukobima, čije se posledice upravo u nacionalnoj i verskoj netrpeljivosti manifestuju i danas. Jedna od logičkih nedoslednosti je da se čak i nacionalna pripadnost vezuje za versku opredeljenost mada se često radi o pripadnicima iste etničke grupe. Međutim, to nije primarna tema ovog priloga.

Nakon relativno dugog perioda smirivanja strasti i normalnog suživota tokom postojanja SFRJ, krajem XX veka sa raspadom Jugoslavije nacionalni i verski sukobi eskalirali su u punoj žestini što je rezultiralo ratovima, brojnim žrtvama, iseljavanjem stanovništva i rušenjem materijalnih dobara, a „ožiljci“ i posledice „devedesetih“  još uvek su sveži i aktuelni. Od države koja je bila primer multikulturalnosti i tolerancije, Jugoslavija se raspala na više manjih državica međusobno zaraćenih i sukobljenih, upravo na nacionalnoj i verskoj osnovi. Osim stanovništva koje se nalazilo na neposredno zaraćeniim teritorijama i koje je samim tim najviše stradalo, negativne posledice imale su i sve nacionalne i verske manjine unutar balkanskih država.

Kao jedna od kontradiktornosti ispoljava se ambivalentni odnos u karakterologiji etničkih zajednica Balkana. Sa još uvek snažnim istorijskim patrijarhalnim karakterom svi balkanski narodi insistiraju na takozvanom „čojstvu i junaštvu“ (zaštiti slabijih), svetinji zadate reči i gostoprimstva, ali s druge strane u vreme sukoba čine se ratni zločini, ruše verski hramovi i krše ljudska prava. Kontradiktornost je zastupljena i u verskim učenjima gde se u teoriji propoveda bratska ljubav ali, nažalost, u praksi je najčešće ispoljena netolerancija prema pripadnicima drugih konfesija i religija.

Država Srbija je sekularna država i država svih njenih građana, tako da je i njenim Ustavom izazivanje nacionalne i verske netrpeljivosti i diskriminacije krivično delo. Ratovi iz devedestih su prošli, politički i ekonomski kontakti su ponovo uspostavljeni ili se uspostavljaju, situacija se polako normalizuje ali sve je to još daleko od standarda ljudskih prava koje propisuje Evropska Unija, i zašto ne reći savremena civilizacija. Proces teče sporo, a povremeni incidenti često prete da buknu u požar koji se kasnije veoma teško gasi. U pitanju je problem koji se neće tako lako i brzo iskoreniti i za njegovo rešenje je potrebno puno toga uraditi – od edukacije, pre svega mladih, pa do stabilizacije političko – ekonomske situacije.

Kada je u pitanju naša sredina možemo reći da smo tokom svih ovih godina na neki način ostali po strani i ovaj problem prebrodili sa minimalnim posledicama. Opovo je višenacionalna  i multikulturalna sredina već dva i po veka, gde zajedno žive Srbi, Nemci, Hrvati, kao i pripadnici mnogih drugih naroda. Tolerantnost i normalan suživot krasio je stanovnike Opova i u vreme Habsburške i u vreme  Austro – Ugarske monarhije i nije bio poremećen ni tokom burne revolucionarne 1848/1849. godine. Odnosi nemačkog i hrvatskog s jedne strane, i srpskog stanovništva s druge strane, nije poremetio ni Drugi svetski rat i nemačka okupacija. Ipak, najsvežija su nam sećanja na događaje u poslednjih dvadesetak godina. Međutim, za razliku od nekih drugih sredina, etničke i verske manjine nisu iseljavane iz Opova niti je na njih vršen pritisak. Naravno, ratno stanje je nosilo sa sobom određene tenzije, sporadično bi se dogodio po neki manji eksces, uglavnom verbalni, ali bez većih posledica. Tako je bilo i pre par meseci kada su širom Vojvodine demolirane pekare albanskih vlasnika, dok je u Opovu sve ostalo mirno. Da li smo drugačiji od ostalih ili je u pitanju samo splet okolnosti teško je odgovoriti. U svakom slučaju, Opovčani mogu da budu ponosni na sebe jer su u ovim teškim godinama pokazali ljudskost i komšijsku solidarnost. To je pravi put za budućnost  i način da vaspitavamo svoju decu.

Literarni konkurs: MOJ SUSRET S MIHAJLOM IDVORSKIM PUPINOM

by Glas Opova | 24.12.2014. | DRUŠTVO

MOJ SUSRET S MIHAJLOM IDVORSKIM PUPINOM
Baranda, 24. decembar 2014;
U oktobru tekuće godine Obrazovno-istraživačko društvo „Mihajlo Pupinˮ i kompanija Telekom Srbija, uz podršku Ministarstva nauke, prosvete i tehnološkog razvoja, raspisali su literarni konkurs za sve osnovne i srednje škole u Srbiji posvećen naučniku Mihajlu Pupinu, u okviru obeležavanja 160 godina od njegovog rođenja i 90 godina od kada je za svoju autobiografiju Sa pašnjaka do naučenjaka dobio Pulicerovu nagradu. Cilj konkursa bio je da pokaže koliko snažan primer predstavlja Pupinovo delo danas, posebno za mlađe generacije.

Učenica sedmog razreda OŠ „Olga Petrovˮ u Barandi, Maja Bećirović, učestvovala je na ovom konkursu i 15. decembra nagrađena je pomenutom autobiografijom za rad s naslovom „Moj susret s Mihajlom Idvorskim Pupinomˮ.
A.Milanov