OPOVO, 29. novembar 20204 – U protekle tri reportaže upoznali smo se sa sudbinama troje, pre svega hrabrih ljudi, čije životne priče, ma koliko bile potresne, zrače optimizmom i jakim porukama. Život u invalidskim kolicima nije kraj sveta, ako se na život gleda sa realnim ciljevima.
I koliko god su njihovi putevi bili različiti u traženju smisla novog života, jedna stvar je svima bila zajednička. Pristupanje udruženjima, koja su okupljala ljude poput njih i u kojima su nalazili i utehu i podsticaj, otkrivali neke svoje nove talente i društvenim aktivizmom borili se za unapređenje uslova života za osobe sa invaliditetom.
OSNIVANJE UDRUŽENJA, PRVI KORAK
Sava LAZIN: Pre 14 godina došli smo na ideju da osnujemo Udruženje paraplegičara i kvadriplegičara opštine Opovo. Iz jednog prostog razloga, što kad sam ja nastradao, ’76. godine, bio sam jedina osoba u kolicima sa takvom povredom na teritoriji Opštine Opovo. Danas nas ima osmorica, i javila se potreba da se arhitektonske barijere polako uklanjaju. Da se institucije dovode u fazu pristupačnosti za osobe sa invaliditetom. Tad sam izašao iz zrenjaninskog udruženja i dao ostavku na mesto predsednika Saveza Vojvodine, jer sam bio delegiran od strane Zrenjaninaca, i okupili smo se ovde i osnovali Udruženje paraplegičara opštine Opovo, gde do današnjeg dana aktivno radimo i odrađujemo veliki posao.
ZA SVAKOG OD NJIH PRISTUPANJE UDRUŽENJU JE BIO NOVI POČETAK, NASTAVAK REHABILITACIJE I OPLEMINJIVANJE ŽIVOTA U KOJEM SU SE POD NEKIM DRUGAČIJIM USLOVIMA NAŠLI.
Snežana NIKOLIČ: Kad sam se razbolela, devet godina nisam znala da postoji udruženje, nisam imala predstavu o tome. I bilo mi je već toliko strašno – mislila sam da sam ja jedina u kolicima. Da ne postoji više niko. Nisam nigde viđala nekoga da je u kolicima još. I toliko mi je bilo strašno psihički naporno. Ja po šest meseci nisam izlazila zimi. Non stop sam unutra u kući. Već mi je bilo toliko strašno da odem u drugu sobu, da promenim ambijent, da nešto malo drugo vidim. To je bilo već neizdrživo, zaista. Moj suprug je gledao televiziju i ja, sasvim slučajno, vidim neki muškarci igraju košarku u kolicima. Gledam, koliko ljudi u kolicima, ne mogu da verujem! Pa šta je to!? Rekoh, ne, nemoj da prebacuješ, sačekaj da vidim šta se to dešava. I tada saznam da postoji Udruženje paraplegičara Banata iz Zrenjanina. Znači, Zrenjanin ima udruženje paraplegičarai! I moj suprug je otišao i učlanio me. To mi je promenilo život. Ljudi, nemojte sedeti u kući. Morate se raspitati. U svakom gradu postoji, saznajte gde postoji najbliže udruženje, učlanite se tamo. Život je prazan ako samo sediš u kući, gledaš televiziju ili si na društvenim mrežama ili igraš igrice. To je prazan život, bezvredan život. Ovo je život.
Nenad KRBAVAC: Već sam spominjao da, ja sam jedan dobar primer osobe sa invaliditetom koja je od totalne ignoracije udruženja paraplegičara i potrebe da budem član udruženja, došla do situacije da sam sad predsednik udruženja. Čoveku se često događa u životu da od onih nekih uverenja koja ima, da nakon deset godina kad sagleda, ne može da veruje da je tako razmišljao. Tako je i u mom slučaju trebalo nekih deset godina da shvatim koliko je značajan bio korak u mom životu što sam postao član udruženja, što sam krenuo da upoznajem te ljude. S jedne strane to je bila i žrtva jer je teško bilo mene probuditi, shvatiti da sam ja sam sebi morao da priznam da sam i ja osoba sa invaliditetom kad sam postao član udruženja. Što uopšte ne povlači nikakve posledice jer život ne mora ništa da se promeni sa te strane nekih naših nadanja, želja, bilo čega. To što hoćemo da uspemo da ozdravimo, da hodamo, to uopšte nije u koaliciji sa članstvom udruženja. Ja mogu da radim sve kao i pre, a samo ovde mogu da dobijem nešto novo. Neka nova znanja, iskustva, stvari koje će zaista mnogo značiti u budućem životu. I to je pre svega značaj svakog ovakvog udruženja. Da kroz druženja, kroz upoznavanja ljudi koji imaju iste ili slične probleme, sticanja iskustava, druženja sa njima, ali i saznavanja njihovih životnih iskustava, svega što su prošli kroz život, napredujemo. Jednostavno to je neki zalog koji strahovito mnogo znači svakome ko stekne invalidnost u nekom delu svog života. I može da promeni naše živote na daleko bolji način.
Sava LAZIN: Prevashodno je bilo to da neko moje iskustvo od toliko godina, a bilo je 30 godina od kada sam u kolicima kad se prvi naredni slučaj desio na teritoriji naše opštine, prenesem i pokušam da mu objasnim da život neće da stane. I posle su se ređali slučajevi za slučajevima, i onda polako sam uziman za primer od nekih kolega, posle su kolege uzimali za primer prvog sledećeg posle mene i to je došlo do neke lančane reakcije gde smo se ugledali jedni na druge i prilagođavali prostor, prilagođavali kuću, prilagođavali prelaz iz kolica u auto. Ta neka socijalizacija koja je krenula iz zavoda za rehabilitaciju nastavila se kod kuće. Dok ja nisam imao taj slučaj da te neko posavetuje šta i kako kad dođeš kući, kad napustiš zavod, kad si prepušten sam sebi, mi smo ovde imali jedni druge koliko – toliko i odmah smo predlagali neka rešenja koja su se u praksi pokazala kao dobra i to je otprilike neka naša osnovna misija.
PORED SOCIJALIZACIJE KOJA JE BITNA NA STARTU, KROZ UDRUŽENJA ČLANOVI OTKRIVAJU NEKE SVOJE NOVE TALENTE, BILO DA SE RADI O SPORTU, UMETNOSTI ILI ZANATIMA.
Snežana NIKOLIČ: Kada sam se učlanila, to mi je preokrenulo život za 180 stepeni. Tada sam saznala i za te svoje talente. Muzej je pisao neki projekat za slikanje sa osobama sa invaliditetom i tako sam ja ustvari saznala da imam talenat za slikanje. Tada sam počela da slikam. Sada mogu već i samostalnu izložbu da otvorim, koliko imam slika. Udruženje mi je pomoglo i što se tiče sporta. Ja nisam imala pojma da mogu da bacam kuglu, koplje, disk iz kolica. Mi imamo te naše regionalne igre, pa onda imamo pokrajinske sportske igre, pa imamo republičke sportske igre. Mi se tu upoznajemo i saznajemo koji bi sport mogao da nam leži, koji bi voleli da treniramo. I tako sam ja počela da treniram streljaštvo. Bila sam sedam godina najbolja u državi u streljaštvu. U samom svetskom vrhu. Bila sam na paraolimpijskim igrama u Kini. Kasnije sam prestala da se bavim zbog finansijske situacije i zdravstvenog stanja, ali sam se uključila u borbu za prava osoba sa invaliditetom, a posebno za prava zena sa invaliditetom.
Sava LAZIN: To je počelo na sportskim igrama u Novom Sadu. Tu je bila košarka, atletika, bio je stoni tenis i po tim kvalifikacijama odlazilo se i na državno prvenstvo velike Jugoslavije. Tad je bilo četiri udruženja, četiri republike koje su imale svoja udruženja. Doduše, Vojvodina je bila Pokrajina. Bila je Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i mi kao Vojvodina – Udruženje Novog Sada. Mi smo odlazili na ta državna prvenstva i tu su počeli da se ostvaruju neki rezultati. Posle dva državna prvenstva, ja sam bio u atletici obe godine prvoplasiran u svojoj kategoriji i tako sam dospeo do državne reprezentacije i postao reprezentativac (sad to zovu paraolimpijac). Te ’81. godine, nakon priprema u Ljubljani, otišli smo na Evropsko prvenstvo u Beč i tad, nezamisliv uspeh, mene kao Save Lazinog jer sam doneo srebrnu medalju iz Beča na trci kolica na 100 metara.
Sneža NIKOLIČ: Kada je naša Milica došla u udruženje, nju je mama gurala. Nije znala ništa. To je jako značajno, da se odmah u startu pristupi udruženju. Tu se saznaju mnoge stvari iz priče. Ja i dan danas ne znam mnoge stvari, ali zato mi druženja mnogo znače. Tu čujemo. Ja pitam šta me interesuje, ti pričaš, znači svako nešto kaže i uvek nešto novo saznaš. Naša Mica kad je došla, nju je mama gurala. Ja sam joj rekla: Mico, ja znam da si ti kvadriplegija i da tebi ruke ne rade, ali ti moraš da se trudiš. Najvažnije je sada u startu. Tu možeš da popraviš stanje maksimalno. Kako vreme prolazi, sve manje se može učiniti. I ona me je poslušala i trudila se, i pogledajte sad šta je naša Milica. Svaka joj čast! Šta je sve postigla i za prava osoba sa invaliditetom. I fakultet je završila. Stvarno, primer kako treba da se ponaša osoba kada ostane u invalidskim kolicima, šta treba da radi i koliko može da postigne trudom, željom i borbom. Sve se može!
UDRUŽENJA SU I OSNOVNA BAZA U DRUŠTVENOM AKTIVIZMU ODAKLE SE POKREĆU SVE IDEJE, PROGRAMI I PROJEKTI ZA UNAPREĐENJE ŽIVOTA OSOBA SA INVALIDITETOM. PRILAGOĐAVANJE ARHITEKTONSKIH PREPREKA KAO ŠTO SU ULAZI, ODNOSNO PRISTUPI JAVNIM USTANOVAMA I OBJEKTIMA, ŠIRINA VRATA, NABAVKA SAVREMENIH INVALIDSKIH KOLICA I POMAGALA, ZAPOŠLJAVANJE I EDUKACIJA DRUŠTVA JER ODOBE SA INVALIDITETOM NISU NEVIDLJIVE.
Sava LAZIN: Mi u udruženju imamo raznovrsne aktivnosti, programe i projekte. Naša sredina je poznata po manifestaciji Kup tolerancije, druga po redu posle Republičkih sportskih igara gde su uključena sva udruženja u Srbiji. I svi koji pamte naše udruženje, spominju ga baš iz tog razloga. Vršimo edukacije članova, informatičku edukaciju oko kompjutera, sarađujemo sa lokalnim institucijama, a imali smo i novinarsku edukacija kako da budemo što vidljiviji u medijima. Radimo i međunarodne projekte gde danas imamo uređen park ispred udruženja, a ostala nam je jedna mini teretana, koja može da se koristi a i koristi se za održavanje fizičke spreme svakog od nas.
PORED UNUTRAŠNJIH BORBI I TRAŽENJA SMISLA ŽIVOTA U INVALIDSKIM KOLICIMA, NAŠI JUNACI SU TRAŽILI, NAŠLI I OSTVARILI SVOJE CILJEVE.
Nenad KRBAVAC: Možemo da učinimo svoje živote takvima da, kao što neki članovi kažu, da žive daleko boljim životom nego mnogi njihovi vršnjaci koji nisu stekli invalidnost. To možda zvuči čudno, možda zvuči nemoguće, ali je zaista tako. Mi često sarađujemo sa udruženjem paraplegičara Opovo i sa Savom Lazinim. Kad sam došao u udruženje, a on je bio tada član našeg udruženja, nisam ga baš podnosio jer šta da ja mislim o čoveku koji kaže moj jedini problem u životu je jedan stepenik. Ili kaže u nekom razgovoru, hvala bogu što ga je bog stavio u kolica. Osobi kao meni, tada momku od dvadeset i nešto godina koji misli, šta ovaj priča?! Je l’ on svestan uopšte šta priča?! Međutim, kasnije kroz druženje i uopšte bitisanje kraj ljudi kao što je on, shvatio sam koliko ima istine u tome. Jer njegov život, ne samo njegov, ali sad sam njega spomenuo, na mnogo načina je kvalitetniji i bolji od mnogih onih koji su ostali pripadnici tipične grupe stanovništva, odnosno osobe bez invalidnosti. Postigao je mnogo toga. Ne samo on, nego mnogi ljudi koji su prihvatili da unapređuju svoje znanje, da se rehabilituju, da se socijalizuju. Jednostavno, učinili su svoje živote takvim da funkcionišu, da žive živote ispunjene i kroz porodicu i kroz putovanja, kroz druženja i kroz mnoge druge aktivnosti. Jednostavno, ne postoje barijere ili su one daleko manje od one koje pomišljamo da mogu biti. To je i neki zadatak udruženja da ljudima pomognu da krenu nekim tim putem. Mi nismo neko ko može da promeni život te osobe ako ona nije svesna u glavi toga, ali možemo biti neka karika u lancu do uspeha, koja je mnogo značajna.
Projekat „Invaliditet nije prepreka“ realizovao je projektni tim UG Glas Opova: Zoran Lazić, Čeda Vučković, Marko Lazić i Vuk Vučković.
