Ovo je priča našeg sugrađanina Save Lazina iz Barande, čoveka koji je zbog nesrećnog slučaja već 48 godina u invalidskim kolicima. Ni posle obeshrabrujuće dijagnoze, Sava se nikada nije predavao. Menjao je sebe u životu i život u sebi. Velikom istrajnošću postigao je i mnogo više nego što bi to uradili mnogi koji nisu invalidi. Od prihvatanja novonastalih životnih uslova i istrajnim terapijama poboljšanja njegovog zdravstvenog stanja, kasnije inrenacionalne sportske karijere, radova u domaćinstvu, zasnivanja porodice do aktivizma u borbi za unapređenje prava i života osoba sa invaliditetom.
Rođen sam, odrastao i završio osnovnu školu u Barandi. Kao i sva deca bio i nestašan i poslušan, nekad milom nekad pod pretnjom batinama… ali sve je išlo, što se kaže, u najboljem redu. Upisao sam srednju školu u Pančevu za elektro mehaničara. Ja sam mnogo voleo zemlju, poljoprivredu i ratarsko zanimanje, ali svi drugari su mi otišli u Pančevo u školu, pa nisam imao s kim da se družim i ja sam eto, silom prilika, upisao za elektro mehaničara, a vremenom sam i taj zanat zavoleo.
Kao dete i kao tinejdžer bavio sam se sportom. Igrao sam rukomet. Bio jedan od većih potencijala za tako jedno malo mesto. Igrao sam i fudbal. Bio sam golman. I sve je to išlo po redu do moje sedamnaeste godine, a posle se desilo to što se desilo.
SREDA, 30. JUN 1976
Po povratku sa školske prakse došao sam kući i trebao sam da idem sa roditeljima da špartamo neki kukuruz. Pošto je to bio trideseti jun, kraj školske godine, završavam drugi razred srednje škole, zamolio sam ih da idem na kupanje, da se operem od svega toga jer sledeće jeseni počinje nova godina.
Otišao sam na Tamiš, gde su se moji drugari već kupali. Skakali smo u vodu, mada je vodostaj bio dosta nizak tako da je obala bila poprilično daleko od vode. Ja sam se zatrčao, skočio…i u momentu sam se osetio nemoćnim. Sad, iz iskustva iz škole nešto mi je ostalo to u glavi. Setio sam se nastavnika koji mi je predavao odbranu i zaštitu i opustio sam se da se ne bi uspaničio, jer rekao je da davljenik može i spasioca da udavi. Kako su mi pluća bila puna vazduha, voda me je iznela na površinu i ja sam samo podigao glavu i rekao da ne mogu da isplivam. Onda su uskočila moja dva drugara – jedan je Slavko Rođa, a drugi Dobra Rackov i izneli su me na obalu.
Ne znam šta se desilo ali bio oduzet, odnosno, po iznošenju iz vode nisam osećao od grudi na dole ništa. Bio sam nestabilan i onda smo probali svašta. Kad smo videli da mi tu ne možemo ništa da uradimo, jedno stotinjak metara možda i više bio je parkiran auto ali taj auto je bio malog gabarita – fića je bio koliko se sećam. Zatim je došao čovek, ubacili su me u auto i dovezli do ambulante u Opovu, gde su me vozilom Crvenog krsta odvezli u Pančevo, a zatim direktnim uputom odmah u Beograd na neurohirurgiju. Doktor koji me je pregledao, uputio me je na ortopedsku kliniku Banjica, koja je tog dana bila dežurna. Tamo sam primljen kao hitan slučaj, sa nastavkom lečenja i stavili su me u tu intenzivnu negu čekajući dalji tretman. A dalji tretman je bio to da su trebali da mi postave kračvil.
IZVINITE DOKTORE, ALI NEMAM JA VREMENA DA UMREM!
Tu su mi postavili taj kračvil, koji je u to vreme bio najsavremeniji metod lečenja u prelomu, u ovakvim situacijama. Tokom ležanja u bolnici, nastupile su i neke komplikacije. Dobio sam jaku upalu bubrega, visoku temperaturu i groznicu. Sećam se jednog detalja kad je jedan od doktora došao i pitao „Mali, kako si“? Ja sam mu rekao „Odlično“, iako sam bio pod temperaturom od oko četrdeset stepeni. Doktor je otišao u susednu sobu i rekao „Kako može onaj mali, evo pred umiranje je, a da ima toliku volju za životom“! Sledeći put kada je došao ja sam mu rekao „Izvinite doktore, ali nemam ja vremena da umrem. Ja sam mlad, život je predamnom, ja ću tako i da nastavim“!
Sa teškom povredom kičmenog stupa u predelu vrata, ja sam na Banjicu primljen kao kvadriplegija, što znači oduzetost gornjih i donjih ekstremiteta. Međutim, eto sreća mi se osmehnula, ruke i šake su mi se povremeno vraćale i vratile u funkciju. Uz izuzetno zalaganje doktora i medicinskog osoblja na Banjici i posle u Melencima, ja sam danas paraplegija, što znači da su mi se ruke, maltene, u potpunosti vratile. Ostala je samo oduzetost nogu.
UZEO SAM OGLEDALO I POPRIČAO SA SAMIM SOBOM
Dok sam ležao na Banjici, sticajem okolnosti sam saznao da povreda kičme nije i prelom noge. Da će kost da zaraste ali da će posledice da ostanu trajne. I to me je strašno pogodilo, jer do juče sam skakao, igrao fudbal, bio neka bitna tinejdžerska ličnost što se tiče sporta za moju malu Barandu. Sada, više nikad neću ustati neću i poigrati sa loptom. To je bilo baš teško saznanje ali saznanje koje si morao da prihvatiš. Kako su ruke počele da mi se vraćaju, sebi sam rekao: „Alo, polako! Rukama može da se uradi više nego nogama! I onda ’ajmo da te ruke uposlimo da zamenimo noge“. I posle odlaska sa Banjice na rehabilitaciju u Melence to se i pokazalo tačno. U Melencima sam video masu ljudi koji su vezani za invalidska kolica i svi su oni nasmejani i vedri, znaju da se šale i žive neki normalan život, što je meni u početku bilo strašno! Onda sam uzeo jedno ogledalce, ona mala što su nam nekad bila za brijanje, i popričao sam sa sobom i rekao: „Alo badžo, ti moraš da raščistiš, da vidiš na koju ćeš stranu! Ili ćeš to da prihvatiš kao realnost i stvarnost ili ćeš da se zavučeš u neki ćošak i da maštaš o nekom životu koji više nikada nećeš živeti“. I onda smo se mi tu lepo dogovorili i rekli smo da, idemo dalje! Gledamo to što je ostalo. Negovaćemo to što je ostalo. Ovo što je oduzeto, gledaćemo da uvek estetski fino legne uz figuru i tako je i bilo. Počeo sam da se družim sa ljudima.
NISAM BOLESTAN ALI SE RAZLIČITO KREĆEM
Po završetku lečenja u Melencima dolazim kući. Tamo su me rehabilitovali da možgu da budem samostalan, da sam vodim brigu o sebi, ali sada dolazim među zdrave. Hajde da kažemo tako – ni ja nisam bolestan ali se različito krećem. I sad je to šok, prvo za mene, svi su tu oko mene, svi igraju kao da ništa ne možeš, kao da si apsolutno nemoćan. A ovamo si učio nešto drugo, da treba da budeš samostalan, da ignorišeš sve nepotrebne pomoći koje ti nisu potrebne. Da razvijaš društveni život, socijalizuješ i to je sve bilo moguće u Melencima jer je tamo bilo mnogo nas. Sad dolaziš u jednu malu sredinu – u ono vreme invalidi nisu bili invalidi, nego su se zvali bogalji. Nikog u okruženju nije bilo u invalidskim kolicima a ti dolaziš sa nepunih osamnaest godina u jednu sredinu gde te svi sažaljevaju i svakom vidiš suze u očima a nikom onu radost – ’ej preživeo je, preboleo je, uključio se u život. Drugari dolaze kod mene, odlazimo na igranke, voze me, nose me gore na sprat Doma kulture gde su se održavale igranke. Da li iz neznanja, da li iz te detinjosti, da li zbog tog puberteta… ti jednostavno kad si u takvom društvu ne primećuješ da si osoba sa invaliditetom. Ne primećuješ ta kolica, kao ni moji drugari oko mene, ali ih svi ostali vide.
ARHITEKTONSKE BARIJERE I POLAGANJE VOZAČKOG ISPITA
Dolazim u Barandu i susrećem se sa arhitektonskim barijerama. Sreća što su u našoj kući vrata od kupatila bila široka 80 centimetara i što u kući nije bilo stepeništa osim na ulazu. Tu smo stavljali daske, pa fosne koje su četiri metra dugačke. Nagib je 70 centimetara i ti sad trebaš da izguraš. Tu da budeš samostalan, nećeš nikome da tražiš pomoć.
Dolazi jesen, odlazim u Sokobanjsku. E Sokobanjska je priča za sebe u odnosu na Melence. Melenci su ravna banja, Sokobanjska je sva u brdima, nemogućnost da izađeš bilo gde. Ne mogu ja tu da ostanem. Moji čak nisu ni dolazili svake subote u posetu i ja hoću kući. I onda se tamo potrefi neko društvo, bio neki Kozić Milan, koji je vozio auto na ručne komande. Tad sam prvi put video ručne komande. E, sad hoću i ja ručne komande. Tako da ostajem u Sokobanjskoj i polažem za B kategoriju. Sad ja sad postajem neki drugi čovek. Umesto nogu imam auto, mogu da stignem svuda. E sad te arhitektonske barijere su deo naših problema ali nisam se obazirao na to. Nisam išao gde sam hteo nego gde sam mogao. Tako je i bilo. Počinjem da vozim auto, ali pre početka vožnje auta prvo sam trenirao da menjam točak i sve to što može da se usput desi. I onda imam to neko društvo u Beogradu koje sam upoznao u Sokobanjskoj pa smo se viđali u restoranu Crvene zvezde jer tamo je sve ravno. I onda iz priče vidiš da ti ustvari nemaš problema ako o problemima ne razmišjaš. Znači, ne možeš da promeniš život ali možeš sve što ti je dostupno da prilagodiš sebi i svom nekom načinu kretanja, načinu života. Tako da sam imao sreću da sam upoznao ljude koji su raščistili sa nekim životom o kome su mogli da maštaju. O životu koji ne žive, a posvetili su pažnju životu koji žive. Tako smo neke stvari sklonili sa strane i počeli da živimo sasvim normalan život u kolicima, bar za ono vreme.
POVRATAK POLJOPRIVREDI
Dolazim kući sa vozačkom dozvolom i otac, presrećan što ću ja sutra da budem samostalan iako sam u kolicimai ta ogromna podrška roditelja je doprinela tome da mi kupe auto. Kupili su mi auto, ja sam počeo da vozim i stigao sam, maltene ono što se kaže, svuda gde nas je bilo u kolicima. E onda sam i ja počeo da doprinosim porodici. Moji su se bavili povrtarstvom. Selo ko selo, domaćinstvo ko domaćinstvo – zajedno smo. Doduše nisam sadio paradajz, ali vezivao sam paradajz, lomio zaparke, prskao paradajz. Imali smo svinje. Hranio svinje iz kolica. Nisam se mrštio ništa što sam prljav. Jednostavno, odeš presvučeš se, opereš se… ali vidiš dan ti je ispunjen, nešto si odradio. Kad si se okrenuo nešto je ostalo iza tebe. Tako da nisu mi bili mrski ni seoski poslovi. Oduvek sam to voleo. E sad sam ih obavljao na način kako mogu.
SPORTSKA KARIJERA, SREBRNA MEDALJA NA PRVENSTVU EVROPE
Po kupovini auta i uključujući sebe u doprinos domaćinstva, došlo je do situacije da jednostavno mogu da idem i van sela. Što znači: Beograd, Novi Sad, Pančevo, sve to što mi je nekad bilo nezamislivo dok nisam položio vozački ispit. Igrom slučaja, jedan dan mi stiže poziv, da se javim u Novi Sad u Udruženje paraplegičara Vojvodine. Predsednik tog Udruženja bio je Vlček Josip, čovek koji je mene uveo u svet sporta. I to je počelo na sportskim igrama u Novom Sadu. Tu je bila košarka, atletika, bio je stoni tenis i po tim kvalifikacijama odlazilo se i na državno prvenstvo velike Jugoslavije. Tad je bilo četiri udruženja, četiri Republike koje su imale svoja udruženja. Doduše, Vojvodina je bila Pokrajina. Bila je Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i mi kao Vojvodina – Udruženje Novog Sada. Mi smo odlazili na ta državna prvenstva i tu su počeli da se ostvaruju neki rezultati. Posle dva državna prvenstva, ja sam bio u atletici obe godine prvoplasiran u svojoj kategoriji i tako sam dospeo do državne reprezentacije i postao reprezentativac (sad to zovu paraolimpijac). Te ’81. godine, nakon priprema u Ljubljani, otišli smo na Evropsko prvenstvo u Beč. I tad, nezamisliv uspeh, mene kao Save Lazinog jer sam doneo srebrnu medalju iz Beča na trci kolica na 100 metara. Pobedio me jedan Nemac za nekih dvadesetak centimetara i tad mi je bilo mnogo krivo po proglašenju, jer je pehar bio otprilike nekih 80 cm visok a ja sam ga samo gledao a mogao sam da ga osvojim. To neko neiskustvo i prvo takmičenje je donelo i prva razočarenja i prve radosti. Ali meni je bitno da sam bio na dva evropska prvenstva.
Posle Beča i prvog Evropskog prvenstva, nastavljam sa sportskim aktivnostima. Imam i trenera – Milorada Kovačevića, koji je vodio atletski klub u Opovu i koji me je spremao za Evropsko prvenstvo, drugo po redu za mene. Prvenstvo se održavalo u Francuskoj, gde su bile i kvalifikacije za Paraolimpijadu u Los Anđelesu. Međutim, oporavio sam se više nego što sam smeo i tamo na lekarskom pregledu, prebace me u jaču grupu, gde je konkurencija bila mnogo veća. Kako se nisam spremao za tako nešto, nisam se kvalifikovao za Paraolimpijadu. Posle ostaju moje sportske aktivnosti na nivou Jugoslavije i nekih turnira po Evropi koji su se održavali.
LJUBAV SA SNEŽANOM, VENČANJE I ZASNIVANJE PORODICE
Posle završetka rehabilitacije u Sokobanjskoj, moje lečenje i moja rehabilitacija imaju jednu pauzu od četiri godine. Znači, četiri godine ja sam kod kuće. Nemam nekih problema da bi mi trebala pomoć lekara ili da imam nekih ortopedskih problema. I onda, neko društvo je rešilo da ide u Igalo i ja odem po zahtev kod fizijatra da mi napiše predlog za rehabilitaciju na moru. Tako je i bilo. Komisija mi overi i odem ja na more. Prvi put more. Vidiš, more plavo. Tamo je „Simo Milošević“ banja. Ljudi isto kao i u Melencima i u Sokobanjskoj, mnogo u kolicima i osećaš se svoj među svojima. To je bio letnji period, i taj život turistički, to je noćni život na šetalištu, mladost ludost. Prve ljubavi, prve simpatije na moru, kažu, svi nose lepe uspomene sa mora. Ja sam tamo upoznao moju suprugu i počeli smo da se zabavljamo u Igalu. Ona je došla iz Ruda na rehabilitaciju. Imala je problema sa kukovima. Tu smo se upoznali i tu počinje naša veza. Posle dužeg vremena ta ljubav je prerasla u jednu ozbiljnu vezu i posle dve godine, što znači ’83. godine mi smo odlučili da se uzmemo i tu počine moj porodični život. Pre toga je bilo dileme, da li zasnovati porodicu ili ne zasnovati. Veliku zahvalnost dugujem mojim kolegama iz Slovenije, gde sam bio na pripremama za Evropsko prvenstvo. Joži se rodio sin, a Edi ćerka i tad sam rekao: „Ako možete vi – mogu i ja“. I tu je bio taj prelomni momenat da odlučim da se oženim sa stanjem invaliditeta i u ovakvoj situaciji u kakvoj jesam i zato sam im beskrajno zahvalan.
DVE ĆERKE I ŠESTORO UNUČADI, JA SAM NAJSREĆNIJI ČOVEK NA SVETU
Ubrzo nam se rodila starija ćerka Tijana. Posle četiri godine i mlađa ćerka Tanja i time se moj život zaokružio, kao kod svakog srećnog čoveka. Dobio sam potomstvo, zasnovao ozbiljnu porodicu. Tad i moja supruga počinje da radi, počinje naša samostalna egzistencija iako živimo u zajednici sa roditeljima. Kako je Snežana počela da radi, sad nema ko da bude sa decom. Roditelji su išli na pijacu, radili, tako da brigu o Tijani, a posle i o Tanji, preuzimam ja. Kako, ni danas ne znam, ali znam da sam je i povijao i zapiro i hranio, stavljao na spavanje i sa spavanja prihvatao. Posle je to prešlo u neku rutinu, čak smo se posle vikendom i svađali pošto sam ja bolje povijao dete, čvršće nego Snežana, tako da smo se raspravljali oko toga zašto se dete razmontiralo. Tad su bile švedske pelene, nije bilo pampersa. A i ostalo, sem da peglam pelene sve ostalo sam radio.
Danas, posle 42 godine kako se znamo, a posle 41 godine braka, sa našom decom, ja sam ispunjen. Posle 40 godina od rođenja moje starije i 36 godina od rođenja moje mlađe ćerke, ja sam danas najsrećniji čovek na svetu. Imam šestoro unučadi što mali broj ljudi može da se pohvali. Svi su zdravi i pravi, svi su na nogama. A bilo je dileme da li zasnovati porodicu ili ne zasnovati. Sve je to, eto, igra sreće ili upornost ili ne znam šta se namestilo da bolje ne može da bude.
PORUKA
Pa šta reći posle toliko vremena!? Moj život je u kolicima od 1976., znači 48 godina u kolicima. Dve trećine života sam u kolicima. Samo jednu trećinu, možda i manje od trećine života, ja sam bio na nogama. Ako uzmemo ono dok nisam prohodao, onda je to i manje. Šta reći!? Slabići i ljudi koji ne mogu da prihvate činjenicu da se nesreće dešavaju, oni sve stavljaju na stranu sudbine. Možda ima, ali baš da je neko toliko ažuran oko toga – nije! Treba podići glavu. Život i okolnosti ne možeš da menjaš. Ali zato sve što ti je pri ruci, možeš da prilagodiš sebi. Uživajte u životu u onome što vam je pristupačno i što možete da prilagodite sebi. Gledajte kao da ste najzdraviji, a i jesmo zdravi, samo smo povređeni – način kretanja nam je drugačiji. Prilagodite sebi i videćete koliko sitnice mogu da ispune život. Nemojte da živite život o kome maštate. Živite život u kome se nalazite. Sve ostalo su nagađanja. Da sam ostao na nogama, kako bi bilo to niko ne zna. Zato, gledajte ono što jeste. Nađite sebe u onome što vam je predodređeno ili što ste sami krivi da vam se to desilo. Prihvatite istinu i činjenicu i živite takav život, a ono zaboravite, sklonite sa strane jer ne znate kako bi bilo. A ovo živite jer znate i šta ćete sutra da uradite.
Projekat „Invaliditet nije prepreka“ realizovao je projektni tim UG Glas Opova: Zoran Lazić, Čeda Vučković, Marko Lazić i Vuk Vučković.
