Berberska radnja Stevana Grujića najdugovečnija u opštini Opovo
Porodična tradicija duža od veka
Izvor: Dnevnik
OPOVO, 12. Oktobar 2023
Najdugovečnija radnja u opštini Opovo je berbernica Stevana Grujića, koja već pola veka radi bez prestanka na istoj adresi, a porodična tradicija u ovom poslu duža je od veka.
Omiljenog berberina u kraju za sve to vreme posećuju generacije porodica, pa tako čika Steva šiša potomke nekadašnjih mušterija koji danas nisu više među živima.
Stevan nas dočekuje sa osmehom na licu, u belom mantilu, kojim se prvi put ogrnuo sa 14 godina, nakon završetka osnovne škole, kada je došao kod oca da uči porodični posao.
– Moj deda je poginuo u Prvom svetskom ratu, a baba je onda tatu odvela u Beograd, kada je sa 11 godina kod njegovog strica učio zanat. Tamo je radio 13 godina, a onda se vratio u Opovo i počeo sa teškim poslom brice. Ustajao je sat posle ponoći, spremao opremu i odlazio na rad. Tada se kucalo na prozore, te se ulazilo u dom i pod lampom brijalo. Kada završi, pređe na drugu kuću i tako do svitanja. Njegove mušterije su sve bili seljaci, koji su išli na njive, a voleli su da budu uredni, i obriju se jednom ili dva puta nedeljno. Bilo je tada mnogo Nemaca, pa je bio berberin i gazdama trgovcima, apotekarima, konobarima, pekarima – priča Grujić.
Posle rata su, kaže, sve bile zadruge i sve zanatlije su morale da se učlane, te je tako i on uradio. Međutim posle nekog vremena su se otvorile nove mogućnosti te je Stevanov otac otvorio svoju berbernicu četrdesetih godina i uzimao je učenike koje je obučavao da postanu majstori svog zanata, a sam Stevan je 1956. godine, sa 14 godina došao da usvaja znanja.
– Imao sam samo jednom prekid i to 1959. godine, pozvali su me iz Pančeva da igram fudbal za klub „Dinamo”, jer sam bio i odličan fudbaler u to vreme. Otišao sam i tamo proveo pet godina, mada, kada god je bilo više posla, tata me zvao i ja sam bio u radnji. Posle fudbala sam se vratio porodičnom biznisu i od 1962. godine, kada je on otišao u penziju, ja preuzimam posao i do danas nisam više skinuo mantil. Isključivo sam muški frizer – priča čika Steva.
Svoj lokal sagradio je 1953. godine koji je i danas na istoj adresi. A kada uporedi vreme, nekada se znalo kako se postaje zanatlija, no danas, tvrdi, ima mnogo priučenih zanatlija, još uz ove nove moderne mašinice, svi nekako mogu da šišaju. On je ostao veran starim alatima koje i danas koristi. Posla ima, a najstarija njegova mušterija ima 97 godina. Do prošle godine je imao i učenike na praksi, no sada radi sam, uz pomoć sina Dejana, koji je takođe naučio frizerski deo posla, jer je želeo da ostavi traga u očuvanju porodične tradicije.
– Pomagao sam ocu u ranoj mladosti, još dok je deda bio živ, no to mene nije puno zanimalo, više sam bio privržen medicini. Dolazili su mu ljudi iz cele opštine, sa Dunavca i iz Čente, a tada je možda bilo tri frizera, na tako veliki broj stanovnika. Ne brijem, ali šišam i tu sam koliko mi vreme dozvoli, jer tata više ne može toliko da radi kao nekada. Ovaj posao nije nimalo lak, naročito onomad, kada je sve radio ručnom mašinom, što se vidi po njegovom zglobu desne ruke. Pritom treba stajati ceo dan. Ali njemu je ovaj posao sve i dok može, on će raditi, a ja sam tu da mu pomognem, jer da ne dođe jedan dan na posao, mislim da bi mu se srušio ceo svet – rekao je Dejan Grujić, koji bi želeo da nasledi posao, ali je, kako kaže, još uvek u potrazi za nekim prihvatljivim načinom ostvarenja te ideje.
tekst: I. Bakmaz
foto: Dnevnik.rs
