Bašta na drugi način: Narodne metode u bašti

Narodne metode u bašti

Piše: Irina Jevtić

Očekuje vas veliko razočaranje. Naročito ako verujete da su narodne metode u bašti korisne. Nažalost…

Navikli smo na takve metode još iz detinjstva: rakija za skidanje temperature, list bokvice na razbijeno koleno. Pa tako, mic po mic, narodne metode “procurele” su i u naše bašte. Naročito u doba kada smo preterali sa hemijom i mineralnim đubrivima, pa se traži bilo koji način da se to izbegne. I tu je nekome palo na pamet  da sve što je bezbedno po čoveka može da se koristi i za biljke. Tako su do naših bašti stigli soda bikarbona, prašak za pecivo,  jod,  permanganat i još puno toga.

Ali zašto onda ne koristimo stajnjak za ishranu i ne pijemo mikrobiološka đubriva umesto probiotika? Verovatno zato što navedeni princip radi samo u jednom smeru, a to navodi na misao da je pogrešan.

Ali o svemu redom.

Soda bikarbona odavno “živi”  u našim kuhinjama. I za kolače je dobra, i sudovi mogu da se operu. Još se koristi i u narodnoj medicini. Ali u bašti sva njena svojstva su štetna. Soda bikarbona ili natrijum bikarbonat-baš ovaj naziv nam govori i više nego dovoljno. U pitanju je vrsta soli, a šta će nam so u bašti?

Da, da, čuli ste priče kako deluje i na bube i protiv plamenjače. Ali uz to izaziva zaslanjenje zemljišta i smeta biljci da usvaja vodu i hranu. Zašto? Pod jedan: jako dugo se ispira iz zemljišta. Pod dva: bukvalno se lepi za koren biljke i pravi problem.

Što se insekticidnih i fungicidnih svojstava tiče, da bi zaista delovala, treba uzeti takvu koncentraciju koja bi bukvalno spržila biljku.

Jod je popularno baštensko sredstvo. U bašte je stigao najverovatnije sa ruskog segmenta interneta. Tamo se naširoko koristi u borbi protiv oboljenja paradajza od Phytophora. Ta bolest se na našim prostorima pojavljuje vrlo retko.

Neko od vas je sigurno čitao da je odlično okačiti par bočica joda u plastenik kako bi se zaštitili usevi od bolesti izazvanih gljivicama. Možda i pomaže biljkama, ali škodi baštovanu. Svi smo čuli da je nedostatak joda opasan po zdravlje čoveka. Ali i njegov višak isto. Kada se zatvorimo u plasteniku, gde su ispod folije isparenja joda značajna, udišemo ga satima.

Prskanje i zalivanje jodom u svrhe dezinfekcije tla i borbe sa gljivičnim oboljenjima isto ima neželjeno dejstvo. Običan jod iz apoteke u sebi sadrži alkohol, pa  uz štetne mikroorganizme uništava i korisne, a bez korisnih mikroorganizama biljke ne mogu da se hrane. I naravno, u zemlji postoje mikroorganizmi koji se bore sa patogenima koji izazivaju oboljenje povrtnih kultura, a mi ih uništavamo sa jodom.

Ali posebno bih izdvojila hipermangan ili kalijum permanganat. U njemu se “kupaju” semena pre sadnje, dezinfikuju se saksije za rasad, zaliva se zemlja pre sejanja… A posle, gle čuda, rasad je pao ili uopšte ništa i ne nikne.

Osim toga što je jako sredstvo za dezinfekciju  koje se naširoko koristi u medicini, još zna i da “sprži” seme, napravi zemlju sterilnom i dosta dugo ostaje u tlu. U sterilnoj zemlji ništa ne raste, jer u sterilnoj zemlji nema živih mikroorganizama koji prerađuju hranu za biljke.

A kao veoma neprijatan dodatak, dok rukujete sa hipermanganom možete zadobiti i opekotine.

Mleko i kiselo mleko isto su dospeli do naših bašti. Kažu da su odlično sredstvo protiv štetočina, jer bube ne mogu da prerade mlečnu kiselinu pa tako uginu. A kako mleko stigne do te bube? Prskanjem? Ili nakupimo bube pa ih okupamo u mleku? 🙂 Smešno, nema šta.

Ali uz sav apsurd oko korišćenja sumnjivih sredstava u bašti, to je još i skupo. Kada konačno oštetimo naše biljke koristeći takve narodne metode, moramo da kupimo nova semena, trošimo silne stimulatore rasta, a ponekad i kupimo novi rasad umesto uništenog. I tako, na prvi pogled, zanimljive, jeftine narodne metode postaju jako skupe i opasne po zdravlje čoveka i biljke.

Pa hajde da koristimo stvari čemu su namenjene, a ne da uzimamo “šmirglu umesto wc papira”. 🙂