NAŠ KOMŠIJA, ŠAMPION U ULTRAMARATONU
Opovo, 17. mart 2018;
Naš sugrađanin, komšija iz Branka Radičevića, Aleksandar Mitić, za neke je samo Saša, za neke poznanik, ali mnogi ne znaju za njegovu strast prema trčanju.
Ultramaratonac, koji u prošlosti nije pipnuo loptu iznenada je kročio na “beskrajnu trkačku stazu“ i započeo korake.
A koliko ih je bilo do sada? Za samo tri godine Aleksandar je pretrčao 9000 kilometara… Verovali, ili ne – to je razdaljina od Opova, pa negde do Tokija, ili na drugu stranu do Sjedinjenih Američkih Država, do Denvera.
Kada smo zakazali intervju telefonom primetili smo da je Aleksandar veoma skroman čovek, koji samo voli da trči. Međutim, ulaskom u njegovu kuću više ništa nije moglo da se sakrije. U ćošku sobe na drvenoj skulpturi okačeno je preko 100 medalja, a ispod stoji gomila pehara.
Već tada je bilo jasno kakav je uspeh napravio Mitić trčeći ultramaratone.
A kako je sve počelo?
– Pre tri i po godine, negde u avgustu 2014. dogurao sam do 90 kilograma. Rešio sam da malo trčim da skinem kilažu. Inače, nikada se u životu nisam bavio sportom. Odmah sam se prijavio na Fruškogorski maraton i istrčao 111 kilometara bez treninga, a trebalo mi je 30 sati. Do sada sam istrčao 113 trka i nikada nisam odustao – počeo je priču Aleksandar Mitić.
Bez dileme je shvatio da želi da se bavi ultramaratonom iako je tada, 2014. imao 47 godina.
– Čuo sam za planinarsko društvo Jelenak iz Pančeva, postao sam njihov član i odmah se uključio u Treking ligu Vojvodine (najpoznatije takmičenje u planinskom trčanju na duge staze). Istrčao sam tri trke od 36, 43 i 49 kilometara. Već 2015. godine istrčao sam svih osam kola Treking lige Vojvodine i u generalnom plasmanu sam bio drugi, a u kategoriji prvi – ispričao je Aleksandar i objasnio da se u ovom sportu ne računa vreme, već broj istrčanih kilometara, kao i razlika u nadmorskoj visini na kojoj se trčalo, pa se bodovi sabiraju.
Mitića je takmičenje u ovoj ligi još više motivisalo da se bavi ultramaratonom.
– Bio sam oduševljen predelima po kojima se trči, Vršačke planine, Fruška Gora, Subotička i Deliblatska peščara, Bukovac… Sve to me je još više motivisalo. Onda sam se 2017. godine uključio i u Treking ligu Srbije. Nastavio sam da uživam u prelepim prizorima Srbije: Sokobanja, Zlot, Lazareva pećina, Jastrebac, samo su neke od destinacija po kojima se trči. To mi je i bila najuspešnija sezona. Istrčao sam 16 trka u obe lige i bio pobednik u generalnom plasmanu i Treking lige Vojvodine i Treking lige Srbije – podsetio se Mitić najvećeg uspeha.
Da upoznamo čitaoce sa pravilima ultramaratona?
– Postoje vremenski limiti za trke, ali se boduju pretrčani kilometri i razlika u nadmorskoj visini na stazi. Tako uvek su u boljoj poziciji oni koji pretrče najviše. Ja se trudim da uvek trčim najduže staze. Na kraju posle svake istrčane trke sportisti dobiju medalju (prim. aut. za ovakve poduhvate i silne kilometre logično je da se svakom trkaču dodeli priznanje). Sabiranjem bodova na kraju dobijamo pobednike.
Koja je najduža trka koju si istrčao?
– Najduža trka bila je na Fruškoj Gori 2017. godine, kada sam istrčao 134 kilometra. Krenuo sam ujutru u devet i stazu prešao za 29 i po sati, a razlika u nadmorskoj visini bila je 6000 metara.
Aleksandar ima uspeha i na međunarodnoj sceni.
– Kao član kluba Maratonac iz Pančeva učestvujem u Balkanskoj trkačkoj ligi. Treći sam u generalnom plasmanu, drugi u kategoriji i imam najviše istrčanih trka. U okviru ove lige trčao sam u Bosni i Hercegovini na Jahorini, u Makedoniji u Skoplju i u Crnoj Gori u Podgorici, gde sam prvi i jedini put dobio novčanu nagradu u iznosu od 22 evra – kroz osmeh je prokomentarisao Mitić.
Ne propušta ni jednu trku (do objavljivanja intervjua Aleksandar je učestvovao na još jednoj trci), ali to sa finansijske strane nije lako izvesti.
– Istrčao sam 25 polumaratona, 19 maratona, 12 ultramaratona od 45 do 65 kilometara i šest ultramaratona preko 100 kilometara. Ipak, svaka trka iziskuje i određeni novac. Da bih učestvovao u Treking ligi moram da platim 300 dinara za svaku trku. Maratoni se plaćaju od 1000-1800 dinara. Za prevoz se organizujemo. Idem svojim kolima do Pančeva, pa odande imam organizovan prevoz sa klubom – još jednom je pokazao skromnost Aleksandar Mitić.
Bez nekih ljudi ne bi mogao da dogura dovde.
– Najveća podrška i oslonac mi je supruga Zorica, svuda ide sa mnom. Moram javno da se zahvalim gazdi iz Reno Save gde radim, koji mi je kupio opremu, kao i direktorima Vesni i Nenadu Stefanovu, koji mi izađu u susret i daju mi slobodan dan kad god mi treba. Takođe i treneru AK Spartak iz Opova Nemanji Stojanoviću, koji mi daje savete kako da treniram. Moji matični klubovi Jelenak i Maratonac iz Pančeva mi omogućavaju da se takmičim u treking i Balkanskoj ligi – završio je priču Mitić.
Na kraju smo Mitiću poželeli mnogo sreće u trčanju i još na hiljade pretrčanih kilometara, uz obećanje da ćemo ga ispratiti na nekom od takmičenja.
Piše: IGOR VUJIĆ
