U četvrtak 18. septembra u 19 časova svečano će biti otvorena nova izložba u Narodnom muzeju Pančevo: Vreme kada su dirigenti bili rok zvezde, autora Vladimira Kajlovica, reditelja i dugogodišnjeg radijskog voditelja.
Izložba „Vreme kada su dirigenti bili rok zvezde“ je multimedijalna izložba na kojoj će posetiocima biti predstavljeno preko dvadeset najzančajnijih dirigenta svih vremena po izboru autora, pored toga biće izloženi omoti ploča na kojima su dirigenti, zatim prostorna postavka sobe za slušanje muzike kao i uređeji koji su omogućili ulazak muzike u gotovo svaki dom (pojačala, dekovi, trakši, gramofoni i sl). Posetioci će moći da vide rad dirigenata na probama kao i da pogledaju neke od njihovih koncerata na dva tv panela.
Daleko od toga da je dirigent samo tehničko lice koje služi da usaglasi sve muzičare i njihovo viđenje dela koje izvode, dirigent je mnogo više od toga, orkestar je zapravo samo njegov instrument, kao što je pijanisti, na primer, klavir. Dirigent kroz orkestar sprovodi svoju zamisao i viđenje jednog muzičkog komada, danas bi to u jednom skučenom terminu nazvali aranžmanom, ali to njegovo viđenje je mnogo više i od onoga što je aranžman, ono zalazi u polje metafizike i duboko promišljenim odnosom sa samim kompozitorom. Dirigent mnogo, neuporedivo više, nadopunjuje kompozitorovo viđenje dela od bilo kog pojedinačnog člana orkestra. Njegov posao je da gospodari orkestrom, nema tu i ne treba da bude nikakve demokratije i zajedništva, na koji način će to sprovesti, zavisi od njegovog karaktera i stila. Neki su bili vrlo autoritativni, neki blagi, ali svaki dirigent koji drži do sebe na kraju će sprovesti svoj naum i neće se nadgornjavati sa pojedinim članovima orkestra. Na kraju, mi nemamo pojma ko je bio poimence član Berlinske filharmonije 1966, kada su prvi put za Dojčegramofon snimali svih devet Betovenovih simfonija, ali znamo da im je dirigent bio Herbert fon Karajan. Karajan je taj podvig ponovio još dva puta.
Dirigenti, u današnjem smislu te reči, nastaju krajem XIX veka, a njihova pozicija i uloga, kako u orkestru, tako i u društvu biva uobličena sredinom XX veka. Najzaslužniji za nastanak profesije „dirigent“ su kompozitori Rihard Vagner i Hektor Berlioz, oni su, takođe, bili i dirigenti i autori prvih eseja o dirigovanju. Berlioz se smatra prvim dirigentom virtuozom. Vagner je oblikovao dirigentsku uloge kao čoveka koji nameće svoju interpretaciju dela u izvedbi, a ne kao osoba koja samo obezbeđuje da se kompozicija svira usklađeno i kako je komponovana. Ono što je u strukturnom smislu odredilo ulogu dirigenta je tempo. Tempo je u muzici jedna fluidna stvar koja nije definisana, trajanje zavisi isključivo od izvođača i njegovog ličnog doživljaja i to je onaj mali ali moćni prostor gde izvođač, pa i dirigent može da utiče na izgled jednog muzičkog dela. Tako imate primere da jedna simfonija kod jednog dirigenta traje i do 15 min duže od izvođenja drugog dirigenta. Taj osećaj za trajanje nalazi se u glavi dirigenta i ne može se naučiti, ili ga imate ili ga nemate. To trajanje nije samo puki protok vremena, već nešto što itekako utiče na suštinu dela, na njegovu prcepciju kod publike ali i na kvalitet svakog pojedinačnog izvođenja partiture u orkestru. Ono što je takođe uloga dirigenta je da iz svakog pojedinačnog muzičara u orkestru izvuče ono najbolje. Način na koji neko izgovara stihove u mnogome opredeljuje i kvalitet same pesme i to je najbolji primer za ovo o čemu govorimo. Interpretacija je, dakle, sastavni deo samog dela, ne možete odvojiti jedno od drugog i postaviti jasnu granicu dokle se prostire jedno, a odakle počinje drugo. Delo bez interpretacije je mrtvo beživotno za sve osim za samog stvaraoca, koji tu interpretaciju ima u glavi, da bi to delo preneo i drugima potrebna je da ga interpretacija oživi i tu onda na scenu stupa, između ostalih, dirigent.
Dobar deo XX veka pripao je dirigentima, kada je muzika u pitanju. Iz današnje pespektive, gotovoje nezamislivo da o dirigentima govorimo kao o zvezdama, ali oni to jesu bili pre svega u trećoj, četvrtoj i petoj deceniji prošlog veka. Njihova uloga u društvu uveliko je prevazilazila muziku. Primer za to je i centralna figura naše izložbe, maestro Furtvengler, njegov odnos prema Hitleru i Trećem rajhu je bio najautentičniji, ostanak u Nemačkoj pod nacizmom je skupo koštao Furtvenglera i za vreme, a i nakon rata, do te mere da činjenice tek decenijama kasnije izlaze na videlo. Kada su ga pitali zašto je ostao u Nemačkoj tokom nacizma on je odgovorio: “Da spasem nemačku kulturu koliko sam to mogao i ne prepustim je skrnavljenju nacista“. Ovo je ujedno i naš odgovor na pitanje zbog čega pravimo ovu izložbu, samo što nije u pitanju Nemačka.
