Priča Snežane Nikolič iz Zrenjanina teško vas može ostaviti ravnodušnim. Odana supruga i brižna majka koja je sve posvetila svojoj porodici i pre i nakon što je ostala nepokretna. Njena hrabrost zadivljuje, želja da se oporavi i bude funkcionalna u svojoj porodici, ali i trpljenje bolova kroz osmeh ili stisnute zube. Iza Snežane je danas uspešna sportska karijera i učešće na paraolimpijskim igrama u Pekingu, bogat slikarski opus i neumorni aktivizam u borbi za unapređenje osoba sa invaliditetom.
Imala sam jedan normalan, sasvim običan život, kao i svi drugi. Završila sam osnovnu školu, zatim gimnaziju, matematički smer, a matematiku i dan danas jako volim. Po završetku fakulteta udala sam se, a onda rodila moju Tatjanu – to je moja starija ćerka. Kako nisam mogla da dobijem posao u struci nisam birala, radila sam bilo šta. Živeli smo privatno pod kirijom, tako da moraš da radiš da bi detetu obezbedio sve što treba. Tako da sam radila sve i svašta – kao spremačica, pajala prašinu u silosu, bila na liniji u kolačari. Onda sam rodila i moju Tamaru – to je druga ćerka.
Imali smo planove da kupimo kuću. Našli smo ovu u kojoj sada živimo. Preuređivali smo je onako kako nama odgovara. Planirali smo da u dvorištu zidamo još jednu veću kuću, jer ovo je mala kućica, pa da naše ćerke imaju svaka svoju sobu. Imali smo zaista velike planove. Onda sam i ja dobila posao u struci, radila sam lepo, bili smo srećni, bilo je sve ok. Tatjana je krenula u školu, pa i Tamara posle toga. I kad je Tamara krenula u prvi razred meni se desio problem. Probleme sa kičmom sam imala već ranije. Bilo mi je teško na poslu, bolela me je kičma, međutim, nisam obraćala pažnju i radila sam sve do jednog trena…
LEGLA SAM DA SPAVAM I UJUTRO VIŠE NISAM MOGLA DA USTANEM
Počeli su sve ozbiljniji problemi sa kičmom, takve vrste da povremeno nisam mogla da kontrolišem noge. Dovoljno je bilo da samo kinem, noge se oduzmu i ja padnem. Otišla sam kod lekara da vidim šta se dešava, a doktori su mislili da mi je pukao pršljen. Mogla sam da hodam još po malo ali jako teško i na vrlo kratke relacije, do dana kada mi se desilo da više nisam mogla da ustanem. Znači, otišla sam normalno u krevet, legla da spavam i ujutro, više nisam mogla da stanem na noge. Onda su me poslali na VMA. Trebali su da mi rade operaciju. Urađeno mi je poslednje snimanje pred operaciju, međutim, tog jutra dok su me spremali za operaciju odlučeno je da mi urade još jedno snimanje, što nije bilo po protokolu za ostale pacijente. Meni je to već bilo čudno. Međutim, ništa, otišla sam na snimanje i posle snimanja dobijam otpusnu listu, kažu brzo da zoveš da dođu po tebe. Ja gledam šta se dešava, ljudi moji, ovo nešto nije dobro! Znači, sad su nešto videli. Šta da pomisliš nego, meni nema spasa – gotova sam! Šalju me kući, neće da me operišu, znači da je nešto jako loše. ednem na krevet, pakujem se i plačem.
Sad, na VMA su trokrevetne sobe, ja sam ležala na srednjem krevetu. Levo od mene je jedna žena, koja me pita zašto plačem, šta se desilo. A ja kažem da su trebali da me operišu ali neće. Otpuštaju me kući ovako na brzinu i ne znam šta se sad dešava. A ona kaže: „A to si ti! Znam za tebe, čula sam za tvoj slučaj“. I ona je doktorka, iz Niša. „Budi srećna što si na tog doktora naišla, on nije dozvolio jer je video da su to u stvari neke ciste unutar pršljenova oko kičmene moždine“. Kod nje je to isto samo sa jedne strane kičmene moždine pa joj je samo jedna noga oduzeta, a kod mene je skroz, oko cele kičmene moždine, tako da su meni obe noge a počela je i ruka. I ona kaže: „Budi srećna, to ne sme da se dira! Ja sam doktorka pa nisam znala o čemu se radi“. Dozvolila je da je operišu jednom, pa drugi, pa treći, pa četvrti put… ovo joj je peta operacija. Posle svake operacije joj je sve gore i to ne može da se izdrži. I smirila me je žena i zapamtila sam te njene reči da to ne sme da se dira. Kad se dira, ne može da se odstrani potpuno, a ako se dira onda se to razmnožava još jače.
DEVET MESECI U KREVETU
Kad sam došla kući devet meseci sam ležala potpuno nepokretna. Znači potpuno! Noge su mi se oduzele već tada, počela je i ruka da se oduzima, bilo je neizdrživo. Čekala sam banju. Nisu me odmah poslali u banju, nego sam čekala devet meseci kod kuće i to je bilo jezivo. Ja koja sam tako temperamentna osoba bila, koju mesto nije držalo i uvek sebi nađem neki posao. I sad biti tako vezan, potpuno nepokretan za krevet, pa to je jezivo. Sve ono što smo planirali, sve sada pada u vodu. Sve je drugačije, sve se menja. To je bila ’93. godina, ona teška finansijska kriza. Moj muž je imao tri marke platu, a ja sam primala dve injekcije dnevno koje su koštale po pet maraka. Ja sam bila na bolovanju, nisam ni dobijala nešto, a dve injekcije dnevno i 23 tablete dnevno sam pila.
NAJTEŽA JE BILA BORBA SA SAMOM SOBOM
To je bio jako težak period. Od onog divnog života sada da budem na teretu svima. Svašta mi je padalo na pamet. Pomislila sam čak u jednom trenutku da oduzmem sebi život, ali kako – ni to nije bilo u mogućnosti pošto nisam mogla da se pomerim. E, onda sam shvatila. Onda mi je jednog trenutka, ipak, kliknulo u glavi da ja imam dve ćerke od sedam i devet godina kojima sam potrebna, koje me vole i takvu. I suprug isto. Ja sam njima potrebna. Moram da se borim i moram da se izborim sama sa sobom. Ta borba je najteža, borba sa samim sobom. I ja sam se izborila i otišla sam na rehabilitaciju.
REŠILA SAM DA HOĆU DA ŽIVIM I OTIŠLA NA REHABILITACIJU
Izborila sam se sama sa sobom i rešila da hoću da živim, naravno imam za koga da živim. I moram da živim. I nisam se predala. Otišla sam na rehabilitaciju i tamo sam sve od sebe dala. Doktori su rekli da se pomirim sa tim da ja, ne da ne mogu da hodam, nego ne mogu ni da sedim i moram da ležim. Ja sam zaista prvih godina ležala. I u kolima kada su me transportovali, na prednjem sedištu, oborenom potpuno, ja sam ležala. Imala sam kolica kojima se obara naslon i kojima se dižu noge i u maltene ležećem položaju su me gurali. Bila je stvarno teška situacija. Ali i to sam morala da naučim, da živim sa bolovima. Meni je teško i dan danas da sedim. Kad duže sedim, bolovi počinju. Ali nema veze, ja sam naučila da živim sa bolovima. Šta da radim?! Moraš da se pomiriš s tim i moraš to da prihvatiš i dalje da živiš najbolje što možeš u datim uslovima. Pomirila sam se sa tim, vežbala sam, radila sam. Vozila sam kolica i nije me bilo sramota da izađem na ulicu. Moj muž biciklom, ja kolicima, i tako smo išli svuda. Vremenom mi se oporavila ruka koja je počela da mi se oduzima, a imala sam baš jake ruke pa sam vozila kolica svuda po Zrenjaninu. I bez obrzira na barijere, ni to mi nije smetalo jer sam imala baš jake ruke.
SMRT SUPRUGA JE BIO JOŠ JEDAN TEŽAK UDARAC ZA MENE
To mi nije bio jedini težak period u životu. Posle trideset godina, opet sam ušla u jedan jako težak period kada je moj suprug, koji je bolovao od karcinoma, od melanoma, preminuo 5. oktobra prošle godine. A 5. septembra prošle godine, znači mesec dana pre nego što je on preminuo, meni su operisali mladež, za koji sam ja, devet dana nakon njegove smrti, saznala da je i to melanom. Da li možete da zamislite koliko je to meni bilo strašno!? Bio je potpuno nepokretan. Nije bio svestan. Morala sam da ga hranim. I pelene da mu menjam. Istrošila sam poslednji atom snage za njega i onda je trebalo da se borim za sebe. To je bilo već strašno. Druga operacija tog melanoma, znači proširenje, vadili su limfni čvor ali bilo je to sve u redu, hvala Bogu. I tada sam, posle te druge operacije mesec dana ležala u krevetu, potpuno sama. Opet isto ono kao kada sam ostala nepokretna. Strašno teška borba. Ja sam bila za njega tu. On je imao mene za sve što mu je trebalo iako sam u kolicima. A ja sam ostala sama, nemam nikoga. Imam ja dve ćerke, ali one rade ceo dan, a ja sam ceo dan sama. Nema ko čašu vode da ti da. Zašto? Imam ja ko bi to učinio i pomogao, imam interfon ali ne mogu da dođem do njega. Ne mogu da ustanem. Ne mogu nikog da pustim unutra. Znači bilo je jako jezivo, da mi je tada opet svašta padalo na pamet – da li vredi ovaj život. Ali eto, uspela sam da se izborim, da se iščupam. Moja deca su mi pomogla. Moj unuk, moj predivni Filip, koji kad dođe, zagrli svoju baku. Kažem, daj baki svoj lekoviti zagrljajčić. I on mene zagrli i sve me prođe.
SLIKANJE, STRELJAŠTVO, UČEŠĆE NA PARAOLIMPIJSKIM IGRAMA, AKTIVIZAM
Od kada sam u kolicima otkrila sam neke talente za koje nisam imala pojma da ih imam. Trenirala sam streljaštvo i to sve zahvaljujući udruženju. Tamo sam to otkrila. Trenirala sam sedam godina streljaštvo i osvojila mnogo pehara i medalja. Bila sam sedam godina najbolja u državi. U samom svetskom vrhu, bila sam na paraolimpijskim igrama u Kini, ali zbog teške finansijske situacije i moje zdravstvene, meni je počelo da se naglo pogoršava zdravlje tako da sam morala da prekinem sa streljaštvom. Povukla sam se kada sam sedmi pehar osvojila kao šampion Srbije u streljaštvu, to je bilo 2010. godine. Kasnije sam otkrila još jedan svoj talenat, to je slikanje. Stvarno nisam imala pojma da mogu tako lepo da slikam. Ali i to isto, sasvim slučajno i opet vezano za udruženje. Slikam i dan danas samo ne baš tako često. Slikala sam jedan period baš intenzivno. U udruženju smo imali devojku koja je završila likovnu akademiju i ona nam je davala neke savete i pomagala. Sada sam pronašla opet neko udruženje za stara i odrasla lica, i tamo planiram da se učlanim. I oni imaju slikarsku sekciju, pa eto nameravam da tu nastavim. Imam talenat i šteta je da ga ne iskoristim. Onda još jedna stvar koju radim od kada sam u kolicima. To je vrlo humana, plemenita i dobra stvar – zalažem se za prava osoba sa invaliditetom, ali posebno žena sa invaliditetom. Imam jako dobru saradnju sa načelnikom dispanzera za žene. Sa njim sam u kontaktu i redovno, svakog meseca, dobijam termine za žene sa invaliditetom, za preventivne preglede. I što je jako dobro, što smo uspeli da se izborimo, pre nekih petnaestak godina, da ti termini budu subotom, jer nekim ženama je potreban asistent. Da ne bude da je na poslu, da nema ko da joj pomogne, zato je to subotom. Mi imamo problem sa prevozom, kako da dođemo. Zato, kada žena dođe jednom, odradi sve – i ginekološki pregled i kolposkopiju, PAPA test, ultrazvuk dojke i ultrazvuk jajnika. Sve joj se odradi u jednom danu na jednom mestu i to je jako značajna i dobra stvar.
PORUKA
Pa evo šta bih ja htela da kažem ovako za kraj, ljudima kojima se desi neki težak period, i ne mora to da bude isključivo invalidnost. Ne treba odustati i nije kraj sveta. Svako ima trenutke kada padne psihički i to je normalno. Ali ne treba odustati, ne treba se prepustiti. Kako ja volim da kažem figurativno, trenutak kada nastane invaliditet je kao da si upao u neku nabujalu reku, neku bujicu koja juri, juri i nosi te u nepovrat. Ne sme čovek da se prepusti toj bujici da ga ona nosi kuda ona hoće. To nikako! Mora da se bori. Mora da se hvata, što se kaže, za slamku. Bujica te nosi ali na tom putu naićićeš na neku grančicu, na neki kamen, na neko deblo koje je palo na nešto za šta moraš da se uhvatiš. Moraš da pokušaš da se uhvatiš i moraš svim silama da se trudiš da se iščupaš iz te bujice i da izađeš na kopno i da svoj život preuzmeš u svoje ruke. Izađeš na kopno i zacrtaš sebi neki plan, ali taj plan mora da bude realan. Ne možeš sad, ja hoću ne znam ni ja šta, da letim. To ne može da se desi. Iz nerealnih planova i želja dolazi samo do novih razočarenja i to nije poenta. Mora se dati neki realan plan sebi, neki cilj i da se teži ka tom cilju. Svako može da ostvari svoje ciljeve i planove samo mora da bude uporan. Ništa nije lako u životu, pa ni to. Ali, početak je najteži. Kasnije bude sve lakše. I onda novi cilj. Zacrtati viši, viši, viši… i tako se živi život. Znači, ne sme se predati nikako.
Projekat „Invaliditet nije prepreka“ realizovao je projektni tim UG Glas Opova: Zoran Lazić, Čeda Vučković, Marko Lazić i Vuk Vučković.
