1

Kulturni fenomen Opovo: 50 GODINA GALERIJE „JOVAN POPOVIĆ“

50 GODINA GALERIJE „JOVAN POPOVIĆ“

Opovo, 27. decembar 2020;

Povodom jubileja 50 godina od izgradnje i otvaranja Galerije „Jovan Popović“, Opštinska narodna biblioteka Opovo, u čijem se sastavu nalazi galerija, organizovala je niz aktivnosti u cilju obeležavanja ovog značajnog kulturnog jubileja. U okviru programa štampa se monografija galerije, snima dokumentarni film i priprema izložba. Međutim, manifestacija koja je planirana za novembar, zbog epidemiološke situacije pomerena je dok se ne ispune uslovi za njeno održavanje. Monografija je u štampi i uskoro se očekuje njen izlazak. U ovom prilogu objavljujemo deo koji je napisao eminentni srpski istoričar umetnosti i dugogodišnji kustos Narodnog muzeja u Beogradu Nikola Kusovac.

Nikola Kusovac: KULTURNI FENOMEN OPOVO

Tako je počelo, tako je otvoren slučaj, bolje rečeno fenomen Opovo. Prisećam se, davno je to bilo, kada su me jednog letnjeg dana 1965. godine čuvari Narodnog muzeja u Beogradu pozvali na portirnicu, jer jedan drug traži nekog muzejskog stručnjaka za srpsko slikarstvo 19. veka. Ja sam tada bio bezmalo početnik, potrčko u Odeljenju za noviju jugoslovensku umetnost, na čijem je čelu bio uvaženi stručnjak dr Miodrag Kolarić, dok sam ja uz stariju koleginicu Veru Ristić vodio brigu o zbirkama srpskog slikarstva 18. i 19. veka, odnosno i o zbirkama jugoslovenske umetnosti, slikarstva i skulpture 20 veka.

Foto.. Ž.Konstantinov 2.10.1982

Brigu o radovima na papiru, osim akvarela, vodila je Vanja Kraut u tek  osnovanom  Kabinetu grafike. Svi pomenuti muzejski stručnjaci biće kasnije saradnici na programima Narodnog muzeja vezanim za Dom kulture Olga Petrov u Opovu i, po njenom osnivanju, sa Galerijom Jovan Popović. Na portirnici me sačekao naočit muškarac u  punoj zrelosti, koji se predstavio kao upravnik Doma kulture u Opovu. O Opovu sam znao samo da nije slavno Hopovo, jer sam putujući, zarad raznih poslova vezanih za muzeje u Zrenjaninu i Kikindi, u prolazu zapazio, nadomak popularnog restorana Japanski cvet, putokaz za mesto Opovo.

Foto.. Ž.Konstantinov

Na moje pitanje zašto mu je potreban stučnjak za srpsko slikarstvo 19. veka usledilo je objašnjenje da je u njihovom selu rođen slikar Jovan Popović i da bi meštani voleli da se upoznaju sa njegovim delom i da se na neki način oduže svom pretku, u ono vreme ne baš slavnom i poznatom. Istina je da se u našoj stručnoj literaturi, u pregledima novije srpske istorije umetnosti, o Popoviću znalo jako malo, u svakom slučaju nedovoljno i površno. Doduše, brinući o materijalu koji mi je bio poveren na čuvanje, o njegovom održavanju u depoima, zapazio sam po visokim umetničkim vrednostima nekoliko portreta za koje je u inventarskim  knjigama pisalo da su radovi izvesnog Jovana Popovića, slikara o kome sam, pre svega, znao da je autor, za Narodni muzej, kultnog portreta, koji prikazuje osnivača Narodnog muzeja, Jovana Steriju Popovića, ali i još nekoliko izuzetnih portreta, kao što su onaj sa likom slikara Uroša Kneževića, ostarele Jelene Karađorđević i nadasve remek-dela Dete sa jagnjetom.

Milivoj Nikolajević predsednik galerije Matice srpske

Znao sam, naravno, i za još nekoliko njegovih izuzetnih ostvarenja, kao što su portret pančevačkog prote i pesnika Vase Živkovića, tvorca rodoljubivih stihova, poput onih što glase: Rado ide Srbin u vojnike, zatim branioca Pančeva Vojvodu Stevana Knićanina na topu, kao i one iz Muzeja grada Beograda koji prikazuju Malog Garašanina, gradonačelnika Cvetka Rajovića, zatim znamenitog Tomu Vučića Perišića i čuvenog beogradskog lekara dr Aćima Medovića.

Nažalost, odgovore koje sam dobio na pitanja da li u domu postoje profesionalni uslovi za izlaganje, dobar i obezbeđen galerijski prostor, sistem za vešanje slika, valjana rasveta i slično, usledio je negativan odgovor. I, dok sam rastuženog i ishodom nezadovoljnog molioca pratio do izlaza, on mi je rekao: Pozdravila Vas je moja sestra Đija. Tek tada sam zapamtio njegovo ime i prezime, bio je to Velibor Stefanović, čovek burne biografije i pokazalo se nenadmašni kulturni pregalac. Namah sam se trgao, jer Đija je bila moja koleginica sa studija, inače oštra na jeziku, svojevrstan cinik kome se nije trebalo zamerati. Da popravim utisak, obećao sam da ću doći u Opovo i da ću se na licu mesta uveriti da li se može ipak nešto učiniti.

Otvaranje galerije

 Usledila je moja poseta Domu kulture u Opovu i, mada se utisak nije bitno promenio, našao sam jedan kutak koji se mogao malo bolje urediti i sa nekoliko improvizovanih, i ne baš kvalitetnih panoa, osposobiti za izlaganje.

Srećna okolnost je da je Narodni muzej u to vreme bio zatvoren za posetioce, jer su bili u toku radovi na adaptaciji i rekonstrukciji muzejskog zdanja na Trgu republike, inače podignute između dva svetska rata, kao zgrada Uprave fondova, odnosno Hipotekarne banke, omogućila mi je da već u jesen 1965, tačnije 27. novembra, na dan kada se navršilo 155 godina od rođenja u Opovu, bezmalo zaboravljenog akademskog slikara, Jovana Popovića. Bilo je izloženo 25 radova, isključivo portreta iz zbirki beogradskog i pančevačkog Narodnog muzeja, Muzeja grada Beograda, Etnografskog muzeja i Muzeja srpske pravoslavne crkve. S tim  što su u katalog uneta i reprodukovana četiri Popovićeva dela, od ukupno pet, koja su se upravo nalazila na reprezentativnoj izložbi, antologijskom izboru od sto remek-dela Srpskog slikarstva XIX veka, kojom se Narodni muzej predstavljao u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu i Novom Sadu.

Izložbu u Opovu otvorio je direktor Narodnog muzeja dr Lazar Trifunović, što je bilo presudno za dalju saradnju muzeja i doma. Bio je impresioniran činjenicom da smo od naroda, koji je došao da prisustvuje otvaranju izložbe, jedva uspeli da uđemo u dom. Mada je bio strog kritičar, nije imao veće zamerke ni na skroman, ali zadovoljavajući katalog, a konačno su ga odobrovoljili odnos i poštovanje posetilaca prema umetničkim delima, gostoljubivost domaćina i iskazana briga za dragocenim muzejskim materijalom, koji im je izložbom poveren na korišćenje. Kada je po završetku izložbe, koja je privukla opštu i zasluženu pažnju, sve vraćeno u muzej, u besprekornom stanju, moglo je da se krene dalje bez većih problema. Tako su već naredne 1966. godine priređene u Opovu dve izložbe. Prvo sam priredio i prikazao jedan izbor Banatskog slikarstva XIX veka, tačnije bilo je izloženo dvadeset pet dela (što je bila mera izlagačkog prostora u Domu kulture) slikara Arsenija Teodorovića, Aksentija Jankovića, Save Petrovića, Jeftimija Popovića, Konstantina Arsenovića, Konstantina Danila, Arsenija Petrovića, Nikole Aleksića, naravno, i Jovana Popovića, zatim Vasilija Božića, Ljubomira Alaksandrovića, Đure Jakšića, Adama Stefanovića, Uroša Predića, Paje Jovanovića i Stevana Aleksića. Ubrzo potom usledila je izložba od 29 radova trojice srpskih realista: Đorđa Krstića, Uroša Predića i Paje Jovanovića, autora Vere Ristić. Ipak, pravi trijumf, potvrdu da je fenomen Opovo od sna organizatora postao java, predstavljala je izložba od dvadeset pet istinskih remek-dela akademika Petra Lubarde. Priređena je povodom obeležavanja 125 godina postojanja i rada Narodnog muzeja i, da budemo neskormni ali ponosni, venčanja potpisnika   ovih redova i autora izložbe. U Domu kulture u Opovu, 27. novembra 1969. godine  našla se na okupu elita od stotinak najuglednijih kulturnih pregalaca Srbije, u prvom redu muzejskih radnika na čelu sa njihovim rukovodstvom, mnogo umetnika, istoričara umetnosti i likovnih kritičara. Izložbu je otvorio Lazar Trifunović, a prisutnima se obratio i sam umetnik. Čin otvaranja zabeležila je RTV Beograd, o čemu postoji video zapis na jutjubu. Posle otvaranja u domu je održan, po već ustaljenom običaju prigodan program u kojem su učestvovali prvaci Narodnog pozorišta i opere iz Beograda.

Petogodišnjica plodne saradnje Narodnog muzeja i Doma kulture u Opovu obeležena je marta 1970. godine, retrospektivnom izložbom dela Đure Jakšića. Bila je to poslednja izložba priređena u improvizovanom prostoru Doma kulture. Otresit i na svaki rizik spreman, naravno, kada je u pitanju kultura, upravnik Doma kulture Velibor Stefanović je preduzeo mere za podizanje većeg duga u nekoj od banaka u Pančevu, čijim bi sredstvima podigao jednu modernu i svrsishodnu galeriju. Pošto je dobio lokaciju u parku, naručio je arhitektonske planove od dvojice mladih arhitekata, onda početnika, nedavno preminulog Spasoja Krunića i Milorada Berbakova. Sa maketom buduće galerije, izrađenom u jeftinom materijalu, došao je da zamoli Narodni muzej za preporuku, odnosno da muzej jemči kako će se u galeriji odvijati ozbiljni kulturni programi i priređivati kvalitetne izložbe. Nažalost, blagonaklonog, i u rad Doma kulture dobro upućenog Trifunovića, zamenio je moj dotadašnji šef dr Miodrag Kolarić, koga sam bio upravo povredio jednom svojom  nepromišljenom izjavom. Kada sam mu predočio molbu iz Opova i još maketu buduće galerije, odbio me hladno uz komentar da to nije dobro rešenje. Ruku na srce, ni ja nisam bio oduševljen, ali pomisao da će Opovo dobiti jedan profesionalno urađen izložbeni prostor, bila je dovoljna da napravim prekršaj koji je mogao skupo da me košta. Napisao sam preporuku na listu sa zaglavljem  Narodog muzeja i overio ga pečatom muzeja, na šta nisam imao pravo. No, bilo kako bilo, već naredne 1971. godine Opovo je dobilo Galeriju Jovan Popović, ispred koje je postavljena njegova bista, rad poznate beogradske vajarke i slikarke Olje Ivanjicki. Moja radna ideja je bila da se galerija, osim dobrom izlagačkom politikom, bavi proučavanjem srpskog slikarstva 19.  veka, a pre svaga  delom Jovana Popovića i njegovih savremenika i saradnika. Tako je galerija otvorena velikom retrospektivnom izložbom slika, portreta i kopija Jovana Popovića, koje je pratila reprezentativna monografija o slikarevom životu, radu i delu, luksuzno štampana u BIGZ-u, na preko 215 strana teksta sa popisom svih njegovih dela, uz jedan autorski tabak reprodukcija u boji i tri tabaka crno-belih reprodukcija. Bio je to istinski izdavački podvig, u prvom redu uspeh Opova i Velibora Stefanovića. Taj podvig je ubrzo potvrđen drugom monografijom u izdanju galerije. Profesor Pavle Vasić je obradio Popovićevog vršnjaka i osvedočenog prijatelja, Uroša Kneževića, najplodnijeg srpskog portretistu, rođenog 1811. godine. Naravno, pre ove monografije koja je izašla iz štampe 1975. godine, priređena je još 1972. godine retrospektivna izložba njegovih dela sa dragocenim predgovorom  Pavla  Vasića, u katalogu koji je označen rednim brojem 3. Istovremeno sam započeo rad na trećoj monografiji koja je obrađivala život i delo prve srpske slikarke, Katarine Ivanović, rođene u Vesprimu (Mađarska) 1811. godine. Uporedo sa ovom aktivnošću od nesumnjivo velikog značaja za srpsku istoriju umetnosti, koja je po rezultatima prevazilazila regionalne granice i bila pravo izdavačko čudo, u Galeriji Jovan Popović se priređuju, jedna za drugom , mnoge značajne izložbe i izdaju prvorazredni stručni i naučni katalozi. Tako je na jesen 1971. godine Vera Ristić priredila izložbu Ivan Meštrović, skulpture iz Narodnog muzeja Beograd. Usledio je potom niz izuzetno značajnih izložbi, prvo povodom 200-godišnjice umetnikovog rođenja i 125-godišnjice Galerije Matice srpske u Novom Sadu, celovita retrospektivna izložba dela Pavela Đurkovića. U katalogu koji je pratio izložbu dr Miodrag Kolarić je monografski obradio   Đurkovića kao portretistu, a Nikola Kusovac, prvi put celovito, kao ikonopisca. Šesta po redu izložba posvećana je 100-godišnjici rođenja nenadmašne Srpkinje Nadežde Petrović i predstavljala je antologijski izbor Srpskog slikarstva krajem XIX veka. U sećanju koje bledi ostale su mi izvanredne izložbe dela slikara i pesnika Branka Ve Poljanskog, brata i saradnika zenitiste, barbarogenija Ljubomira Micića, koju je priredio njegov najbolji poznavalac Zoran Markuš, kao i jedan pregled Srpske skulpture do 1941. godine, u izboru dr  Miodraga Kolarića i mr Katarine Pavlović.

Uzgred, ali ne po značaju, nastojanjem i pregalaštvom Velibora Stefanovića tokom sedamadesetih godina prošlog veka, uveliko su se mogli sagledati obrisi jednog parka skulpture u Opovu. Oko galerije su na skupim postoljima od granita bile postavljene monumentalne skulpture Ivana Meštorovića, zatim Simeona Roksandića, Tome Rosandića i  drugih vajara.  Bili su to zlatni dani za kulturu u Opovu. Galerija je postala hram u kojem su hrlili da se venčaju mnogi ljubitelji umetnosti, ne samo iz mesta već i Beograda, Pančeva, Zrenjanina i okoline. Dočekivao ih je u svečanom ritualu matičar, uz zvuke Mendelsonovog Svadbenog marša i ispraćali banatski bećarci uz šampanjac.  Nažalost, prerana i iznenadna smrt ostrašćenog kulturtregera Stefanovića i onim što je usledilo, udaljili su me od Opova. Naime, nenadna vest o njegovoj smrti zatekla me je u pripremi za štampu treće monografije, one o životu i delu Katarine Ivanović (1811-1882). Kada sam se nadležnima u Opovu obratio sa molbom da pristupimo štampi,  jer je posao priveden kraju, uz jedini moj uslov da knjiga bude posvećena Veliboru Stefanoviću, koji me je bukvalno natarao da je napišem, usledio je odgovor, mislim  nekog iz partijskog komiteta, da oni neće nikome da podižu spomenike. Pošto nikada, niti za ijedan obavljeni posao za  Dom kulture Olga Petrov i potom Galeriju Jovan Popović u Opovu, nisam primio bilo kakav honorar i materijalnu nadoknadu, ljutito sam prekinuo svaku dalju saradnju, polazeći od onog narodnog iskustva:  Lakše magarcu bez samara.

EPILOG

Monografiju o Katarini Ivanović, na koju sam i danas ponosan, objavio sam 1986. godine kao katalog br. 49 Galerije srpske akademije nauka i umetnosti, uz napomenu da je delo posvećeno uspomeni na Velibora Stefanovića, ali i uz neskriveni žal što svetlost dana nije ugledala kao treća knjiga u izdanju Galerije Jovan Popović iz Opova. Bio bi to podvig bez premca u Srbiji.

PS

Ponosan na svoj rad u Opovu, često sam vodio svoje kolege iz inostranstva, muzejske  radnike, direktore i kustose iz Minhena, Praga, Drezdena, Moskve, Lenjingrada, Alžira, Teherana, Kaira, Beča, Atine, i drugih, da im pokažem i da se pohvalim radom i rezultatima jednog seoskog  doma kulture. Kada bi videli galeriju i neku od tekućih izložbi, zatim park skulpture i publikacije, odnosno, izdanja sa logom galerije, kataloge i monografije, redovno su proveravali da to nisu neka naša, socijalističko-samoupravna Potemkinova sela. Uživao sam kada bih uspeo, uz  srdačnost gostoljubivih domaćina, da ih razuverim i ubedim da su pred njima rezultati rada jedne preduzimljive i kulture gladne sredine. Nadam se da je i danas takva.

Nikola Kusovac Muzejski savetnik u penziji