Putopis: 9160 KILOMETARA ISTOČNO OD OPOVA

9160 KILOMETARA ISTOČNO OD OPOVA

Na oko 9160 kilometara istočno od Opova, na ostrvu Honšu leži Tokijo, jedna od 47 perfektura i glavni grad Japana. Kažu da je Tokijo najveća metropola na svetu u kojoj u gradskom jezgru živi preko 19 miliona, a na širem gradskom području oko 40  miliona ljudi. Sam Tokijo je podeljen na 23 jedinice koje imaju različite statuse i od kojih se neke zovu gradovi. I verovali ili ne i sam Tokijo, na neki način, ima svoj glavni grad, to je Šindjuku. U Šinjukuu je smeštena zgrada gradske vlade na čijem 45. spratu se nalazi vidikovac sa kog se pruža neverovatan pogled na gard i kome je pristup besplatan. Zgradu je projektovao čuveni arhitekta Kenzo Tange, koji je u našim krajevima poznat kao arhitekta koji je nakon zemljtresa u Skoplju 1963. godine ponudio svoje usluge i bez naknade projektvao čitav grad – Skoplje kakvo mi znamo danas.

Pogled na grad sa 45 sprata Gradske Vlade

U Šhindjukuu se takodje nalazi vozna i metro stanica, koja se opet opisjuje kao najveća na svetu, jer kroz nju dnevno prodje preko 3 miliona ljudi. Ova stanica ima mnogo ulaza, različitih linija koje pripadaju različitim operaterima i povrh toga, postoji nekoliko stanica sa sličnim imenom. Nešto kao, ako idete autobusom 101, stranac ste i treba da se sa nekim nađete kod Sebeša, kad preko razglasa čujete sledeće stanice: Sebeš Mokri, Sebeš Reka, Sebeš Suvi, i nemate pojma gde da siđete. Ako zamislite stojedinicu kao veoma brz i čist voz, koji je pun kao i naš gradski prevoz u špicu, ili možda malo puniji, najbolje je da izađete tamo gde mislite da treba, pošaljete porukom svoju lokaciju prijateljima i sačekate da oni nađu vas da biste čuli: “Ovo uopšte nije stanica na kojoj smo se dogovorili da se nađemo.” Ali, pošto ste stranac ili u konretnom slučaju prijatelj, sve vam je oprošteno. Japanci su generalno vrlo popustljivi prema strancima i ako prekršite neka od njihovih rigidnih pravila, niko vam to neće zameriti na glas.

Kišno veče u gradu

Japanci su na glasu po svojim strogim pravilima ponašanja. Takodje slove za veoma fine, osetljive i veoma zatvorene ljude koji ne pokazuju svoja osećanja. Evo nekoliko pravila ponašanja koje su nam predočili prijatelji: u vozu se ne priča telefonom, dozvoljen je tih razgovor sa osobom pored vas – ukoliko se poznajete, u restoranu se ne ostavlja hrana u tanjiru, sve mora da se pojede, bilo kakvo djubre koje imate se nosi u torbi dok ne naidjete na kantu za otpatke, na ulici se strogo hoda levom stranom, isto važi za sve javne prostore, ako postoji red – čeka se u tišini i strpljivo, sve što vam neko pruži prihvata se sa obe ruke uz naklon u znak zahvalnosti. Nedostatak kanti za đubre je delovao prosto neverovatan u tako čistom gradu, u kom se i žvake stružu sa pločnika, dok nismo dobile objašnjenje: nakon terorističkog napada u metrou 1995. gasom Sarin, kad je poginulo 12 a povredjeno oko 5000 ljudi, utvrdjeno je da su paketi sa smrtonosnim gasom bili sakriveni i u kantama za đubre. Od tada broj kanti je drastično smanjen i velike kante i kontejnere možete da vidite samo pored velikih supermarketa. Naravno, to nije rezultiralo bacanjem đubreta po ulicama, a reciklaža je na visokom nivou, pa se i od gostiju očekuje da svoje đubre pažljivo razvrstavaju.

Delovi grada, tj. gradovi u Tokiju su postali poznati po svojim specifičnostima. Na primer, Asakusa je poznata  po raznim turističkim atrakcijama kao što je čuveni toranj Tokyo Sky Tree (Slika 3.) ili Budistički hram Sensoji, (Slika 4.) sagradjen 645. godine, koji je ujedno i najstariji hram u Tokiju. Japanci imaju na neki način, opušten stav prema religiji. Delom su Budisti a delom poštuju staru Šinto religiju. Naravno i druge religije su stigle na ova ostrva, tako da postoji i Japanska Pravoslavna Crkva u kojoj se služi na staro-japanskom. Ova crkva ima mali broj vernika i potpada pod Moskovsku Patrijaršiju. Po rečima jedne vernice, oni bi jako voleli da imaju manastire koje bi mogli da posećuju, ali je problem što niko ne želi da se zamonaši. Ako izuzmemo mali broj Hrišćana, Japancima religija nije tema i njome se ne opterećuju. Smatraju da je dobro pomoliti se s vremena na vrme i posećuju hramove radi molitve i uživanja u njihovim lepotama. Takođe, kombinuju praznike iz različitih religija. Na primer, Katolički Božić je praznik tokom kojeg parovi razmenjuju poklone i izlaze na večeru. Ostatak nacije uglavnom večera piletinu. To je posledica velike reklamne kampanje kompanije Kentakey Fry Chicken, kako bi osvojili tržište, u kojoj su Božić predstavili kao dan kad se jede piletina. Takođe 14. februar je, usled reklamne kampanje fabrika čokolade postao dan kad žene daruju čokoladu muškarcima, a za uzvrat 14. mart je dan kad muškarci poklanjaju belu čokoladu ženama i poznat je kao Beli Dan. Ovi uticaji reklamnih kampanja ponekad mogu da imaju i razarajući uticaj na društvo. Oba ova dana, 14. februar i mart, su se u jednom trenutku iz zabave pretvorili u obavezu da se daruje čokolada i svim kolegama na poslu, posebno 14. februar kad žene poklanjaju čokoladu. Godine ovog rituala su dovele do spontane pobune žena, od jedne kompanije do druge i u većini velikih kompanije ovaj običaj je prekinut. Uzimajući u obzir da položaj žena u Japanu u velikim kompanijama nije jednak položaju muškaraca, ovo se smatra velikim uspehom i korakom napred, kao i hrabrošću žena koje su se pobunile i izvojevale malu pobedu u izrazito patrijarhalnom, mačo poslovnom svetu u Japanu.

Hram na ostrvu Enoshima
Sensoji Hram

Japanska kuhinja se ozbiljno razlikuje od hrane na koju smo navikli, ne toliko ukusom, vec načinom služenja i jedenja. Naravno, jede se štapićima, a hrana se ili služi u nekoliko malih posuda i kombinuje tako sto se posuda sa pirinčem koristi kao neka vrsta glavnog tanjira, u koju možete da spustite hranu iz drugih posudica, ili se služi sve zajedno u jednoj posudi. Japanci u hrani uživaju i sama prezentacija je veoma bitan deo ugođaja. Hleb jedu retko, a pri izradi slatkiša koriste daleko manje šećera, upotrebljavaju krem od crvenog pasulja i maču koja se pravi od zelenog čaja. Slatkiši nisu naročito slatki i imaju specifičan ukus. (Slika 8.) Naravno, kao i u svakoj metropoli, u Tokiju je vidan uticaj drugih kuhinja, prvenstveno francuske, italijanske, koreanske i kineske, tako da možete lako da pronađete nešto što će odgovarati ukusu na koji ste navikli.

Suši

Zemljotresi su veoma česti. Postoji Nacionalni Centar za uzbunu i svi mobilni telefoni (osim onih kineske proizvodnje iz nekog razloga, pitajte Suzanu kako zna) su automatiski povezani sa ovim centrom, koji šalje znak uzbune za zemljotrese jače od 5 stepeni, što se smatra umerenom jačinom. Ne postoje nikakve ulične sirene za uzbunu i čak i ako nemate SIM karticu Japanskog operatera, već samo koristite internet, bicete takođe automatski povezani na ovu mežu za uzbunjivanje. I bićete uzbunjeni u pravom smislu te reči: telefon će početi da blješti, pali i gasi ekran, ženski glas će vas krajnje ozbiljno upozoriti da će se zemljotres dogoditi za 10 sekundi, a najglasniji će biti zvuk alarma ili uzbune uz sve to, koji ima za cilj da probudi ljude, jer san i nereagovanje mogu da budu opasni po život i često su noćni zemljotresi ti koji imaju najviše žrtava. Ne preporučuje se izlazak iz sobe, već samo da se sakrijete ispod stola. Postoje posebni propisi kada je u pitanju gradnja i mnoge zgrade su visoke ali veoma uzane i to im omogućava da se ljuljaju, a ne sruše tokom jakih zemljotresa. Iako je Japan zemlja koja se konstantno razvija i iako su razvili mehanizme odbrane od zemljotresa bolje od bilo koje države u svetu, generalno ljudi se boje nekog narednog jakog zemljotresa koji bi mogao da izazove štetu i velike žrtve.

Pogled na planinu Fuji sa ostrva Enoshima

Uz sve svoje prednosti i mane, lepote i opasnosti, ekscentričnosti i posebnosti, Japan je zemlja divnih, gostoljubivih ljudi koji umeju da uživaju u cveću i toplim kupkama, spremnih da vam pomognu na svaki način, da predstave lepote svoje zemlje i učine boravak u njihvoj domovini nezaboravan.

Tekst i slike: Suzana Hasani i Milica Bogdanov

Autorke se ovim putem zahvaljju dragim prijateljima: gospodinu Ishikawa Hiroakiju i gospodinu Kinjo Etsuu na vremenu, strpljenju i jedinstvenom uvidu u Japansku kulturu.