MOLDAVIJA, ZEMLJA GROŽĐA I VINA
Opovo, 17. novembar 2016
piše: Darko Nedeljković
Moldavija je prilično neuobičajena destinacija za turiste iz Srbije. Ne samo da je retko ko putovao tamo, već i retko ko poznaje nekog ko je tamo bio. Ali, kao što je najslađe voće na vrhu drveta gde retko ko može da ga dohvati, tako su obično i najzanimljivije turističke destinacije one gde nije baš tako lako otići. Tačnije, smatra se da nije lako, ali realno niti je mnogo skupo niti iz bilo kog razloga teško izvodljivo. Do prošle godine za putovanje u Moldaviju je bila potrebna viza, koju nije bilo lako dobiti a i koštala je polovinu vrednosti putovanja. Mi smo za ukidanje viza saznali tek poslednje nedelje septembra. I kako smo saznali, tako smo istog trenutka rešili da idemo i počeli da pakujemo kofere. Razlog za toliku žurbu je bio što je idealno vreme da se poseti Moldavija tokom njihovog najpopularnijeg turističkog događaja – nacionalnog festivala vina. A desilo se tako da da smo mi za ukidanje viza saznali dva dana pre početka (festival se održavao 1. i 2. oktobra). Nije nas pokolebala ni loša tehnička opremljenost – automobil star 15 godina, nije baš brz i troši litar ulja na 500 km, ali nema veze, stavljamo kanticu od 4 litra u prtljažnik i to nam je taman dovoljno za put od Opova do Kišnjeva dug tačno 1000km i povratak nazad. Nas je trojica u kolima, svako sa po 100 evra u džepu, od čega po polovinu odmah odvajamo za gorivo, ulje i putarine, a preostalih 50 evra po osobi je više nego dovoljno za smeštaj, hranu i piće u Moldaviji, kao i da svako ponese kući nekoliko litara vina i neke sitne suvenire.
Dok smo čekali na moldavskoj granici upitao sam jednu Moldavku šta ima kod njih zanimljivo da se vidi, a ona je odmah počela da objašnjava da su strancima uglavnom najinteresantnije moldavske devojke, koje se veoma rado udaju za bogate strance. U priču se uključio i jedan čovek koji je prokomentarisao da to nije tako samo za neudate devojke, nego i za žene koje su već udate, pa u Moldaviji brak traje dok se ne pojavi dobrostojeći stranac spreman za ženidbu, tada žena ostavlja muža i odlazi sa njim, pa je tako i on lično upravo na taj način ostao bez 2 žene. Jedva ja njima uspevam da objasnim da nisam zbog toga došao i da me zanimaju druge prirodne lepote…
Moldavija je decenijama bila snadbevač Sovjetskog saveza vinom, grožđem, cigaretama i voćem i cela država se samo time bavila, a za uzvrat su dobijali naftu, gas i sve drugo što im treba. A onda je neko uspeo da ih nagovori da istupe iz Sovjetskog saveza, obećavši momentalni ulazak u EU, gde će za njihove proizvode dobijati znatno više cene. I tako, Moldovani se upecaju na taj mamac, istupe iz SSSR, ali do prikljucenja EU naravno ne dođe tako brzo, već se to čeka punih 25 godina i pitanje je da li će se ikad dogoditi. U početku EU razbija moldavske velike poljoprivredne kombinate uz objašnjenje da neće da saradjuje sa komunističkim preduzećima, čime nastaje ogroman broj sitnih poljoprivrednika, od kojih EU opet ne kupuje proizvode uz objašnjenje da im ne trebaju toliko vino i cigarete, nego nek se oni preorjentišu na kukuruz i pšenicu. Zemlja koja nije pogodna za te kulture uz slabu agrotehniku znači vrlo male prinose, što dovodi Moldovane u situaciju da ni sami ne znaju da li je bolje džabe sedeti ili džabe raditi. Za sve to vreme, Rusija iznalazi druge izvore snadbevanja i postepeno smanjuje uvoz iz Moldavije pa moldavska proizvodnja pada i do 30% godišnje. Oni to nadoknadjuju privatizacijom svega što imaju, a javljaju im se isti problemi sa privatizacijom kao i kod nas. Oni takođe kao i mi dobijaju još jednu glavobolju – njihovu verziju Kosova, teritoriju koja je proglasila nezavisnost. Tada se oni sete da im je ranije ipak bilo lepše pa ponovo na vlast vraćaju komunizam, koji pokušava da sve polako vrati kako je bilo, ali to ne ide baš tako lako, jer MMF daje po neki dolar kredita pod uslovom da se ništa ne dira u kontrareformskom smeru već da se drži kako jeste. Ipak, narod nije klonuo duhom, svi su na ulici, deca, mladi, sredovečni i penzioneri bez razlike, svi igraju, pevaju, plešu i vesele se na festivalu.
Vino u Moldaviji je izuzetno kvalitetno i ima odličan ukus. Kod nas vlada mišljenje da se vino i rakija prave više od šećera i veštačkih boja i aroma nego od grožđa i voća, ali u slučaju Moldavije za takvim nečim nema nikakve potrebe – oni imaju mnogo više grožđa nego što uspevaju da prodaju i popiju vina. Kažu da je oko 10% teritorije Moldavije pod zasadima vinove loze i da se 25% domaćinstava bavi proizvodnjom vina. Takoće, kažu da proizvodnja vina ima tradiciju dugu 5.000 godina i da su oni pravili vino dok je Homer pisao Odiseju. Dok se ide kroz Moldaviju, ispred skoro svake kuće može se vidseti kamion pun sveže ubranog grožđa. I tako svakog dana tokom sezone berbe. Ono što ne uspeju odmah da prodaju, stavljaju u mnogobrojne vinske podrume. Vinski podrum Milestii Mici upisan je u Ginisovu knjigu rekorda kao najveći na svetu. Taj podrum ima oko 200 kilometara hodnika popunjenih bocama i buradima vina. Od toga se većina ne pokazuje turistima, ali da biste pregledali i to što se pokazuju potreban vam je ceo dan. Naravno, ne pešice, već se automobilom polako krećete i razgledate šta sve imaju da pokažu i pri tom pređete 50 kilometara kroz podrum!
Festival je priča za sebe – kombinacija dobrog vina i muzike koja bi i mrtve podigla čini da sav umor od dugog puta nestane i da se baterije napune za nove radne pobede. Napuštamo Moldaviju, punih srca lepih osećanja i punih torbi dobrog vina, čvrsto rešeni da sledeće godine ponovo idemo. Nedugo nakon povratka smo slavili slavu, pa se to vino brzo popilo, a gosti su komentarisali da tako dobro vino odavno nisu probali. Neki od njih su izrazili želju da nam se pridruže sledeće godine, pa ako ekipa nastavi da raste, za nekoliko godina možda Moldavija i neće biti destinacija koju je retko ko iz Srbije posetio.
.
