Opovački tamburaši: ČETIRI DECENIJE OPOVAČKOG BEĆARCA

by Glas Opova | 27.09.2017. | KULTURA

ČETIRI DECENIJE OPOVAČKOG BEĆARCA
Tačno pre 40 godina tamburašku iskru u Opovu „zapalio“ je nastavnik muzičkog Branislav Simić, okupivši grupu muzičara u Domu kulture, gde su krenule prve probe. Iskru nastavnika Brane u vatru je razbuktao jedan drugi nastavnik – Ljubomir Šoronda, pod čijom se dirigentskom palicom ova sekcija omasovila, a iz nje nastao tamburaški orkestar koji traje već četiri decenije.

Popularni nastavnik Brana je pokrenuo mnogo toga u kulturnom životu Opova. Od džez – roka, horova i klasične muzike pa sve do tamburaške sekcije. Kako se u tadašnjem Domu kulture „Olga Petrov“ nalazio komplet „starih“ tamburaških instrumenata, Simić je okupio zainteresovane mlade ljude gde se učilo i sviralo, a među prvima koji su dolazili na probe bili su Živa Novakov, Steva Rakić, Pera Barać, Ilija Rukavina, Ilija Trajković… U početku više neobavezno, vremenom ova okupljanja prerastaju u ozbiljnu sekciju, što će kulminirati dolaskom nastavnika matematike Ljubomira Šoronde.

ŠORONDA

Slavonac Šoronda imao je tamburu i bećarac u krvi. Jedan je od retkih stanovnika Opova o kojem se i danas govori u superlativu. Šoronda je po mnogo čemu podsećao na čuvenog srpskog naučnika Mihaila Petrovića Alasa. Mika Alas je bio matematičar, kao zaljubljenik u muziku odlično je svirao violinu i bio „zagriženi“ ribolovac, zbog čega je i dobio nadimak Alas. I naš Šoronda je predavao matematiku i bio omiljeni nastavnik u školi, koga su deca i pored „teškog“ predmeta izuzetno volela, a imao je taj dar da decu nauči, pa su tako generacije Opovčana odlazile u srednju školu sa kvalitetnim predznanjem iz ovog predmeta. S druge strane Šoronda je bio izuzetan instrumentalista koji je vladao svim tamburaškim instrumentima od prima do basa, a svirao je čak i harmoniku. I na kraju, njegova strast prema ribolovu je legendarna.

Šorondin entuzijazam se vrlo brzo preneo i na ostale, tako da je na probama bilo sve više mladih koji su želeli da sviraju. Neki su se zadržavali duže, neki kraće, ali svi su prolazili dobru „sviračku“ školu, pa je tako cela generacija rok gitarista s kraja sedamdesetih i tokom osamdesetih počela svoje druženje sa muzikom upravo u ovoj tamburaškoj sekciji. Generacije muzičara Šoronda je naučio da sviraju, vole i pre svega uživaju u muzici.

OPOVAČKE LOLE

Vremenom je iz te selekcije nastalo jezgro koje će činiti tamburaški orkestar pod nazivom „Opovačke lole“ – Zvonko Fancanelo (prim), Zlatko Rauh (kontra), Pera Barać (kontra), Stevica Stanojev (bas, čelo), Vojkan Trajković (bas), Ljubomir Šoronda (basprim), Ivica Fancanelo (basprim, kontra), Steva Šiler (prim), Jovan Gavrilov (basprim), Goran Stefanov (basprim), Zoran Petković – Pegi (kontra, basprim, harmonika), jedno vreme i Dušan Birmanac (prim) i Predrag Markov (basprim), a kasnije će im se pridružiti Nenad Šimšić (harmonika, bas) i Dragiša Brusin (bas).

Orkestar je nastupao uglavnom kao kvintet ili sekstet, a nabrojani muzičari su se menjali u zavisnosti od slobodnog vremena i obaveza.

PROBE U DOMU KULTURE

Probe orkestra održavale su se u zgradi Doma kulture, u jednoj prostoriji na spratu pored balkona i sobe kinooperatera. Probe su se često poklapale sa biskopskim predstavama, tako da se dešavalo da u sred projekcije nekog vesterna revolveraški obračun prati veseli bećarac. A bilo je i situacija kada bi se tamburaši, uz dozvolu kinooperatera, ušunjali na balkon i odgledali film.

– Voleli smo probe i jedva čekali okupljanja – složno potvrđuju svi koji su tada svirali. – Šoronda je imao neposredan pristup, drugarski i neobavezan. Odsviramo par pesama, onda igramo domine ili šah, pričamo, šalimo se, pa opet sviramo, a bilo je i momenata kada svi zajedno sa instrumentima odemo na Tamiš, kuvamo riblju čorbu, pecamo i sviramo. Jednog leta sam zbog radova na njivi dolazio na probe preumoran da sviram. Šoronda je organizovao kolektivan odlazak celog orkestra na njivu kako bi se radovi što pre završili i ja mogao da se posvetim sviranju – seća se Zvonko Fancanelo.

Pre nego što se pridružio sekciji Zvonko je imao običaj da stalno zvižduće melodije. Šorondi to nije promaklo jer je dečak imao izuzetan sluh. Vrlo brzo ga je privoleo u tamburaško jato i on će vremenom postati „frontmen“ grupe, a zajedno sa Ivicom i jedini današnji član iz originalne postave.

Jedna od zanimljivosti je da Opovo do Opovačkih lola dugo nije imalo tamburaše. Svirala se harmonika, zbog popularnosti rokenrola tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka u modi je bila gitara, ali tamburaša dugo nije bilo. Zvonko kaže da ih ne pamti, ali da su njega stariji ljudi zvali Lajka po opovačkom primašu koji je nekada svirao.

NABAVKA INSTRUMENATA

Orkestar je u početku svirao na starim instrumentima koje je posedovao Dom kulture. Kada je cela „priča“ ušla u ozbiljnije vode, Šoronda i Zvonko su otišli u zagrebačku „Nakladu“ koja je bila poznata po proizvodnji relativno kvalitetnih tamburaških instrumenata. Kupljene su nove tambure, a nešto kasnije, kada su već dostigli mnogo viši nivo, „apetiti“ su porasli, pa su kao i svi tamburaši koji drže do sebe, pokucali na vrata Lajoša Bocana.

Lajoš Bocan iz Sente bio je živa legenda u tamburaškom svetu. Instrumente i žice pravio je po porudžbini, ručno i njegovi instrumenti su bili isto što i mercedes u automobilskoj industriji. Međutim, do Lajoša nije bilo lako doći. Radio je sporo i nije hteo svakome da napravi instrument.

– Prvo pravilo kada dođete kod majstor Bocana je da ne brzate. Sve polako, flaša vina kao ponuda, sačekate da ispije prvu čašu i popuši cigaretu, i ne daj bože da povisite ton – u tom slučaju odmah vam pokaže rukom na vrata i kaže doviđenja, priča o čuvenom graditelju tambura Zvonko Fancanelo.

Šoronda je naravno, lako našao zajednički jezik sa starim majstorom i posle nekog vremena Opovačke lole su bile „naoružane“ Bocanovim tamburama.

NASTUPI I DRUŽENJE

Dugovečnost orkestra je rezultat pre svega drugarstva između članova, koji su bili kao porodica, nerazdvojni i kada ne sviraju. A svirali su svuda – i kada su bili plaćeni ali i neobavezno, tamo gde se u trenutku nađu. Svirali su na koncertima, festivalima, kao pratnja kulturno-umetničkom društvu, svadbama, ispraćajima, rođendanima, slavama, proslavama, po Srbiji, Banatu, Sremu, Slavoniji, na moru. U neka srećna vremena zajednički su kupili polovan kombi sa kojim su išli na svirke ali i na letovanja.

 Čika Pera Stamatović je posebno voleo momke iz orkestra. Osim što je redovno prisustvovao na njihovim probama čika Pera je u jednu svesku pedantno beležio sve njihove nastupe. Datum, mesto, sastav u kojem su nastupali i sve druge zanimljivosti.

Više puta su se pojavljivali pred kamerama. U godini osnivanja, na čuvenom gostovanju i snimanju tada veoma popularne emisije „Znanje – imanje“ 1977. godine u Opovu, u direktnom televizijskom prenosu nastupaju i opovački tamburaši. U Opovu je 1982. godine snimana serija „Pop Ćira i pop Spira“ gde su se zajedno sa Lepim Šacom (Đorđe Balašević) bećarili u par epizoda. Rolu su imali i u nagrađivanom dokumentarnom filmu o sefkerinskoj zavetini Mandalini, a poslednje pojavljivanje pred kamerama imali su 2007. godine u seriji „Vratiće se rode“, koja je snimana u Barandi.

OPOVAČKI TAMBURAŠI

Vremenom se društvo polako osipalo. Porodične i profesionalne obaveze učinile su svoje. Šoronda se odselio u Srem, Vojkan u Lazarevac, Zlatko, Stevica, Pera, Šiler i Goran su se povukli, Jovica i Dragiša su ostavili instrumente zbog bolesti, a Pegi tragično nastradao i zauvek nas napustio.

Većina muzičara u orkestru bili su sluhisti bez konvencionalnog muzičkog obrazovanja, osim Vojkana i Pegija koji su vladali muzičkom teorijom. Vojkan je odlično svirao sve žičane instrumente, dok su Šoronda i Pegi bili multiinstrumentalisti, od tambure do harmonike.

Pre nekoliko godina, odlučuju da promene ime orkestra u „Opovački tamburaši“. Da li zbog godina i ozbiljnosti ili su jednostavno želeli nešto da promene, nije ni bitno. Danas nastupaju kao kvintet: Zvonko Fancanelo (prim), Ivica Fancanelo (basprim), Jovica Stajić (kontra), Branislav Markov (harmonika) i Nenad Šimšić (bas). Na sceni nikad bolji, sa istim mladalačkim žarom kao pre 40 godina, Opovački tamburaši svojim repertoarom i sviranjem nas uvek iznova obraduju, čuvajući banatsku tradiciju i poeziju. Nažalost, njihovih naslednika u Opovu nema, ali se svi nadamo da će još dugo, dugo svirati i nastupati.

,