Premijera Verdijeve opere Otelo: JOŠ JEDAN PEVAČKI TRIJUMF DUŠANA PLAZINIĆA

by Glas Opova | 4.12.2015. | KULTURA

JOŠ JEDAN PEVAČKI TRIJUMF DUŠANA PLAZINIĆA
Opovo, 04. decembar 2015;
Upravo na Dan nacionalnog teatra, izvedena je premijera Verdijeve najbolje i najkompleksnije opere „Otelo“ u kojoj je svojim tenorom ponovo briljirao prvak beogradske opere i naš sugrađanin Dušan Plazinić.
Kako stručna kritika navodi, višeslojan lik Otela, ulogu ogromnog vokalnog dijapazona i dramske izražajnosti, maestralno je otpevao Dušan Plazinić, koji je ovom ulogom proslavio dve decenije umetničkog rada.

Opera u četiri čina „Otelo“, koju je komponovao Đuzepe Verdi, a za koju je libreto napisao Arigo Boito, prema istoimenoj drami Vilijema Šekspira, praizvedena je 05. februara 1887. godine u Milanu. U Narodnom pozorištu u Beogradu prvi put je odigrana 12. decembra 1928. godine, a u međuvremenu, premijerno izvedena još pet puta (1953; 1960; 1985; 1988; 1993).

Aktuelnu premijeru režirao je gost iz Italije Paolo Bajoko, dok je dirigent bila Ana Zorana Brajović. Dramska ekspresija, izvanredna kategorizacija likova, savršena orkestracija, bogat i raznovrstan jezik i lepota melodike, glavne su karakteristike ovog remek – dela operske umetnosti čije su učesnike, na kraju predstave gledaoci nagradili burnim i višeminutnim aplauzom.

Povodom ove velike uloge i dve decenije umetničkog rada, uoči premijere Dušan Plazinić je dao intervju Pozorišnim novinama, koji vam prenosimo u celosti. Autor intervjua je Mikojan Bezbradica.

OTELO JE VRHUNAC MOJE KARIJERE

• Verdi je napisao ulogu ogromnog vokalnog dijapazona i dramske izražajnosti. Kakva su vaša iskustva tokom spremanja te veoma teške i složene role koja predstavlja, možda, i jedan od najvećih ispita za svakog tenora?
  „Otelo” je, prema mom mišljenju, svakako najbolja i najdetaljnije napisana Verdijeva opera u koju je on uložio sve svoje znanje i iskustvo. Što se tiče same uloge, nju svako donosi na svoj način. Što bi rekao moj bivši profesor Zvonko Krnetić „svaka ptica svojim glasom peva“, tako da ću se i ja truditi da to isto uradim. U svakom slučaju, Otelo je mnogo teži i zahtevniji sa interpretativne, nego sa vokalne strane. Na primer, u jednom trenutku moraš da iskališ sav svoj bes i da ga potom suprotstaviš momentima velike ljubavi koju on oseća prema Dezdemoni. Dakle, u ovoj operi je najveći problem, zapravo, kako suzbiti i suzdržati emocije, a da one ne štete vokalnoj deonici koja bi trebalo da se otpeva. Recimo, vokalna deonica Radamesa u „Aidi” je teža nego ona koju ima Otelo. Međutim, sa druge strane, taj lik nije toliko višeslojan kao što je slučaj sa Otelom.
  •Slavni Enriko Karuzo, jedan od najvećih tenora svih vremena, nikada ni u jednoj predstavi uživo nije pevao tu ulogu. Postoji samo audio snimak realizovan u jednom njujorškom studiju 1914. godine…
  Da, znam. Bilo je, čak, i nekih „teorija” kako se, zapravo, nije usudio da je peva. Čisto sumnjam da on nije imao hrabrosti da se „uhvati“ u koštac sa Otelom. Definitivno, siguran sam da nije u pitanju strah, već, verovatno, splet određenih okolnosti zbog obaveza ili nečeg sličnog. Ne treba smetnuti s uma da je reč o velikom i sjajnom umetniku koji je otpevao sve moguće što tenor može da peva u svom fahu. U svojoj knjizi „Mojih prvih 40 godina karijere“, Plasido Domingo se, između ostalih, prisetio, naravno, i te uloge koju je prvi put otpevao sa 35 godina. Govorili su mu, tada, kako on uopšte nije za nju, jer je ona kao napisana za del Monaka koji ima mnogo veći „dramskiji“ glas od njega. Sa druge strane, kada je Monako počinjao da peva tu ulogu, imao je sličnih problema. Mnogi su ga podsećali da je nju na sceni nezaboravno dočarao čuveni Ramon Vinaj i da to niko bolje od njega ne može da uradi. Opet, kad je Vinaj počinjao, njemu su pominjali Martinelija… U svakom slučaju, činjenica je da je u pitanju, zaista, velika uloga i da je veoma izazovna za svakog tenora.
  
  • Čuveni verdijanski tenor Karlo Bergonci jednom prilikom je izjavio da kod Verdija sve tako lepo piše da vam ne preostaje ništa drugo osim da to „samo” pročitate i da se toga pridržavate?
  Verdi je jedan od mojih omiljenih kompozitora. Da, naravno, slažem se sa tom tvrdnjom. Muzička partitura sa tekstom je „sveto pismo” i svako od nas mora 99 posto da se pridržava toga. Međutim, postoji razlika u tumačenju uloge, pošto nije neophodno da svako od nas donese jedan te isti lik na identičan način. Svako od nas mora da ulozi preda deo sebe, svog bića, svoje ličnosti… Upravo su to one neke razlike, finese, koje ljudi primećuju i koje nam ukazuju da određeni pevač ima „ono nešto”. To znači da on, na poseban način, proživljava neku ulogu i vrlo se lično odnosi prema njoj dok je interpretira na sceni.
  • Postoje li, osim Verdija, još neki kompozitori kojima se divite i u čijim operama volite da pevate?
  Obožavam kompozitore veriste. Veoma volim, cenim i poštujem Pjetra Maskanjija i njegovu „Kavaleriju rustikanu”, potom Umberta Đordana sa predivnom operom „Andre Šenije”, pa Ruđera Leonkavala i „Pajace”… Naravno, obožavam i Pučinija. Verističku operu volim zato što je ona bez opštih mesta i što prikazuje događaje, navike i običaje iz života običnih ljudi, a ne samo onih iz visokih slojeva društva.
  • Da li ste imali uzore u pevačkom smislu?
  Franko Koreli je na prvom mestu. On nije samo najbolji tenor, nego i pevač. Svaka čast Karuzu, del Monaku, Pavarotiju…. Svi su oni sjajni tenori, ali, Koreli je najbolji. On je pevač za sva vremena. Imao je savršenu boju glasu, fenomenalnu tehniku, fantastičnu harizmu.
  • Na sceni Narodnog pozorišta debitovali ste na trećoj godini studija, ulogom Rodolfa u „Boemima” Đakoma Pučinija. Sa kakvim se emocijama danas, dve decenije kasnije, sećate tog nastupa?
  Ja sam na trećoj godini postao član Operskog studija i to je bila neverovatna sreća za mene. Uoči predstave bio sam jako uzbuđen, osećao sam veliku odgovornost, a imao sam i tremu, iako ne preveliku To je više ona pozitivna trema s obzirom na to da su mi „Boemi” bili prva audiciona predstava. Na tom izvođenju, pevao sam sa sjajnim kolegama i koleginicama koje sam gledao u predstavama koje su tada bile na redovnom operskom repertoaru Narodnog pozorišta. Stvarno mi je bila izuzetna čast da sa svima njima budem zajedno na sceni. Sve je prošlo u najboljem redu, a godinu dana posle toga primljen sam u stalni angažman. I evo, trajem već punih 20. godina.
  • U tom periodu, na matičnoj sceni, ostvarili ste čitav niz glavnih uloga u Pučinijevim, Verdijevim, Donicetijevim, Belinijevim, Mocartovim i operama drugih kompozitora. Gostovali ste širom bivše Jugoslavije, imali ste brojne uspehe na inostranim operskim scenama, naročito onim festivalskim, pevali ste sa Ćećilijom Gazdiom, Elinom Garančom, bili ste pobednik prestižnog operskog takmičenja „Giuseppe di Stefano” na Siciliji, već godinama ste u statusu prvaka Opere … Šta smatrate vrhuncem svoje dosadašnje karijere?
  Ulogu Otela. Ona je, zaista, vrhunac moje dosadašnje karijere i veoma sam srećan što ću baš sa njom proslaviti ovaj jubilej – 20. godina pevanja. Neću da kažem rada, kao što bi rekle neke moje kolege, nego baš pevanja. Jer, ja ovaj posao, ne doživljavam kao rad. Veliki je, zaista, uspeh ući u stalni angažman jedne operske kuće kao što je naše Narodno pozorište, a potom i opstati toliko dugo vremena. Nažalost, danas je sve manji i manji broj pozorišta koja u svojim ansamblima imaju stalne članove. To je jedna veoma lepa tradicija koja se, izgleda, neće održati. Mislim da je to velika greška i smatram da bi ljudi, koji vode kulturu, trebalo da razmisle o tome.
  
  • Koji bi mogli biti sledeći izazovi posle Otela?
  U Pučinijevom repertoaru mi nedostaju uloge u dve predstave, koje, nažalost, nisu izvođene od kad sam ja u ansamblu. To su vitez de Grije iz „Manon Lesko” i, naravno, princ Kalaf u „Turandotu”. Voleo bih da pevam i naslovnu ulogu u Đordanovoj operi „Andre Šenije“. Iskreno se nadam da će u nekoj bližoj budućnosti, bar jedna od te tri predstave biti postavljena na naš repertoar.
  • Da li jubilej proslavljate sa osećanjem da ste zadovoljni onim što ste postigli u prethodne dve decenije ili, pak, mislite da ste mogli da uradite i više od toga?
  Veoma sam zadovoljan. Sto posto. Verovatno sam mogao da uradim i više, ali se ne opterećujem s tim. Verujte mi da, kada bih sve ovo morao ponovo da proživljavam, ništa ne bih menjao. Napravio sam izvrstan repertoar koji predstavlja, onako, školski primer postepenog razvoja jednog tenora – od Mocartove „Čarobne frule”, preko „Travijate”, „Rigoleta”, „Boema”, „Kavalerije rustikane”, „Pajaca”… pa sve do „Otela”. Na svom repertoaru trenutno imam 19 uloga. To je, stvarno, veliki kapital koji mi mnogo znači.
  Mikojan Bezbradica