OPOVO, 11. Januar 2026.
Zime u Banatu nekada su imale posebnu težinu, ne samo po hladnoći i snegu, već po načinu na koji su okupljale ljude. Kada bi se ravnica zabelela pod debelim belim pokrivačem, a severac danima brisao preko njiva i sokaka, život se nije zaustavljao. Naprotiv, prilagođavao se prirodi, njenim pravilima i ritmu.
Sneg je znao da bude visok, putevi teško prohodni ali se ipak išlo kod rodbine, na pijacu, u komšiluk i gde je sve bilo potrebno. Sanke nisu bile atrakcija, već svakodnevica, a konji verni saputnici koji su povezivali sela i ljude i onda kada su putevi nestajali pod snegom.
Arhiva/Glas Opova
Posebnu priču nose fotografije skele na Tamišu, koja je i u sred zime obavljala svoj posao. Led, magla i mraz nisu sprečavali prelazak sa jedne na drugu obalu. Skela je radila tiho i pouzdano, putnici su bili svesni da prirodu ne mogu pobediti, ali mogu živeti u skladu s njom.
Arhiva/Glas Opova
Danas, kada se zima često meri prognozama i aplikacijama, ove fotografije podsećaju da su i nekada zime bile oštre, snegovi veliki, a hladnoće ozbiljne. Ipak, ljudi su funkcionisali, sporije, ali sigurnije, sa više razumevanja i zajedništva. Nije bilo žurbe, ali je bilo topline čak i onda kada je termometar danima bio ispod nule.
U ovim fotografijama iz prošlosti nema nostalgije bez razloga, one nas podsećaju na stara, dobra vremena, kada su se zimske poteškoće pretvarale u priče uz vatru i kuvanu rakiju, miris svinjokolja, čvaraka i pihtija, a deci bi se trljali prsti da se ugreju nakon celodnevnog igranja u snegu.
