Od Bođana do Opova
Intervju sa Đorđem Balaševićem objavljen u Opovačkim novinama br 17/18 iz 2005. godine.
Piše: Saša Pavlovski
OPOVO, 22. maj 2005 – Ovogodišnjeg „Svetog Nikolu“, koji je ujedno i novi praznik opštine, stanovnici Opova i okolnih mesta pamtiće i po jednom nesvakidašnjem događaju koji je „podigao prašinu“ kakva odavno nije viđena u našem malom mestu.
Naime, čuveni novosadski kantautor Đorđe Balašević održao je koncert u Sali opovačkog Doma kulture, koja odavno nije bila dupke puna, što je i razumljivo, obzirom da je ugostila živu legendu vojvođanske, ili bolje rečeno – balkanske muzičke scene.
Na ideju za održavanje Balaševićevog koncerta, došlo se nakon njegove izjave na jednom od čuvenih novogodišnjih koncerata u Centru „Sava“, kada je prilikom izvođenja svog hita u kom se pominje ime Opova, ugledao transparent sa istim natpisom i obećao da će nas posetiti – ukoliko bude pozvan. Rečeno – učinjeno, i Đorđe je ispunio obećanje.
Par sati pre koncerta, u galeriji „Jovan Popović“ organizovan je koktel i zakuska za članove benda u pravom vojvođanskom miljeu: rezancima sa makom, štrudlama, kranclicama i ostalim đakonijama našeg kraja. Ni nalik uobraženim zvezdama naše estrade, panonski mornar pristajao je na fotografisanje, deljenje autograma i ćaskanje sa brojnim obožavaocima. Tom prilikom Đoletu je poklonjena umetnička slika, kao uspomena na druženje i još jednu posetu našoj opštini nakon dugog niza godina. Velikan naše (ali i one bivše, velike) muzičke scene, rado se odazvao pozivu na kraći intervju za naš list.
Na šta prvo pomisliš na pomen reči „Opovo“?
Svakako je to snimanje „Pop Ćire i pop Spire“. Za taj period s početka osamdesetih vezuju me predivne uspomene. Snimanje je otpočelo krajem leta – početkom jeseni, kada je ovaj kraj bio prepun raznobojnih slika tipa polja sa lubenicama, širokih krošnji drveća i terasama sa saksijama punih rascvetalog cveća. Bila je to sjajna priča na kojoj je radila odlična ekipa i uopšte mi nije predstavljalo problem da sa Oljom, svakodnevno, dva meseca putujem na relaciji Novi Sad – Opovo. Sećam se i toga da su se gledaoci u početku bunili da takva serija ide u terminu koji je predviđen za, tada ultrapopularne, akcione filmove, ali već nakon prve epizode svi su bili oduševljeni. Još jedan razlog zbog kog pamtim taj period svog života je i taj što se tada rodila moja ćerka.
Kako objašnjavaš svoju popularnost, koja očigledno ima isti intenzitet, kako među starijim generacijama, tako i među onima koji nisu bili ni rođeni kada je otpočinjala tvoja karijera?
Mislim da nas, iako sve manje, ipak još uvek ima staromodnih i romantičnih. Doduše, dosta toga su mi maznuli pirati i politika koja nas je pratila u poslednjem periodu, ali mi svakako nastavljamo dalje. Moja muzika je jednostavno takva da nailazi na isti odziv gde god da sviramo. A svejedno je u kom mestu sviramo – sale su svuda pune. Pre nekoliko dana održali smo koncert u Stokholmu u onoj Sali gde se dodeljuju Nobelove nagrade, a sada, evo nas u Opovu, i to bih rado naglasio – po drugi put. Smatram da nema velikih i malih mesta, već samo velikih i malih koncerata, a ovaj u Opovu biće jedan od tih – velikih.
Kako podnosiš svoju slavu – da li ti prija sa godinama ili počinje da ti smeta, danas kada već imaš decu u godinama u kojima je i dobar deo tvoje publike?
Pazi, ja sam, od kada znam za sebe, znao da sam slavan. Jedini problem je bio u tome što su oni oko mene tu činjenicu shvatili mnogo kasnije (smeh). Jednostavno, to je talenat koji sam genetski nasledio još od onih prvih, čovekolikih Balaševića. Ja znam da pišem pesme, drugi znaju da rade nešto drugo. Inače, uopšte ne smatram sebe nešto važnim zbog toga. To tije kao neki zanat. Slava mi nije puno pomagala u životu, osim kada sam bio u vojsci, kada mi je itekako pomoglo to što imam talenta za muziku.
Na kraju, neuobičajeno pitanje. Zašto više ne izvodiš nekada popularnu pesmu o tetku?
To je bila pesma koju sam pevao sa svojim kumom Ciletom iz benda „Neoplanti“. On je imao svoje deonice, a ja svoje, na raznim jezicima, što je bilo više nego dobro zezanje. Međutim, on više nije među nama, i iz pijeteta prema njemu ta pesma ostaće kao sećanje na sjajan period sa njim.
Nakon, nepunog sata druženja sa nama, Balašević je otišao do Doma kulture gde ga je sačekala prepuna sala, ne samo Opovčana, Sakuljana, Baranđana i Sefkerinaca, već i Čenćana, Fokčana, Beograđana i mnogih drugih pristiglih ko zna odkuda, koji su imali sreće da dođu do karte.
Koncert je otpočeo pesmom sa stihom „Oprosti velika reko, al’ ja sam morao preko!“ i nastavio se pesmama punim emocija i šalama koje su publiku dovele do delirijuma.
Ne usuđujem se da opisujem emocije publike, koja je kraj koncerta dočekala na nogama, ali mogu da zaključim dve stvari. Prvo, Opovčani definitivno obožavaju ovog čoveka čija slava ne bledi ni za nijansu, od Vardara pa do Triglava. Drugo, svakako da broj posetilaca govori da prosto vapimo za dešavanjima ove vrste, koji nas izdižu iz učmalosti koja se, za razliku od okolnih opština i gradova, već sasvim odomaćila u našem kraju.
