Bašta na novi način
Piše: Irina Jevtić
“Nema hleba bez motike”, kaže nam narodna poslovica. Ali, možda ipak ima?
Sve više se šapuće po ćoškovima i prenosi od usta do usta priča o bašti bez kopanja. Kažu da se sve više baštovana u Rusiji i Ukrajini, Belorusiji, pa čak i Japanu odlučuje da ostavi motike po strani. Pri tome imaju solidan prinos i ne muče muku sa korovima i bolestima, kao ni sa štetočinama.
Možda bismo mogli i mi?
Ako se malo zagledamo u istoriju, shvatićemo da je sve novo u stvari dobro zaboravljeno staro. Tako je i u ovom slučaju.
Kao pionir u ovoj priči spominje se japanski zemljoradnik Masanobu Fukuoka, koji menja svest baštovana uz pomoć knjige “Revolucija jedne slamke”. Cela teorija bazira se na činjenici da je zemlja “živa”. Sastoji se ne samo od humusa, peska, gline već i od živih mikroorganizama koji igraju glavnu ulogu u plodnosti zemljista. Pri tome svako okretanje sloja zemlje tokom oranja uništava mikroorganizme, a samim tim i plodnost.
Bašta bez kopanja vremenom postaje samoodrživa kako po pitanju korova tako i štetočina. Samim tim i proizvodi iz takve bašte su mnogo zdraviji što je posebno cenjeno u savremenom svetu.
Iskustvo japanca Fukuoka sa njiva uspešno su preselili u svoje male bašte ukrajinski i ruski baštovani na vrlo prost način: razdelili su svoje bašte na stalne leje i prestali svake godine da riljaju pre i posle uklanjanja useva. Umesto unošenja stajskog i mineralnog đubriva koriste sideraciju i uživaju u prinosima čuvajući svoja ledja.
Bašta podeljena na leje doprinosi ne samo zdravlju već i smanjuje provedeno vreme u njoj.
Leje se formiraju tako što je njihova širina relativno mala, 60-80cm, a prolazi između su dovoljno široki da se može proći kolicima i kosačicom. Džaba potrošen prostor, rekao bi neko. Ali nije tako. Prolazi služe za provetravanje biljaka. Svi znamo da su uvek najlepše biljke na početku i kraju reda. Ali u lejama svaka biljka je na kraju zahvaljujući prolazima.
Još jedna izuzetna prednost leja je konstantno rastresita zemlja, jer u leju ne staje ni noga ni ruka baštovana i svi poslovi se obavljaju zahvaljujući prolazima.
Birajući širinu leje potrebno je uzeti u obzir možemo li da dosegnemo do njenog drugog kraja ukoliko stojimo u prolazu, bez upiranja rukom ili gaženja zemlje u njoj.
Dužina leje je manje bitna. Važno je samo da nam bude udobno da se krećemo kroz baštu bez previše šetanja kako bi prešli u njenu drugu polovinu.
Ako je neko krenuo po daske radi ograđivanja svojih leja bolje da se zaustavi. Mnogo jednostavnije je napraviti granicu uz pomoć narodne metode “štapa i kanapa”- par kočića i deblji kanap. Veoma lako. A i takva improvizovana “ograda” će opomenuti, ne samo ostale ukućane nego i sve mačke u prolazu, da se ova teritorija obilazi.
Još uvek pružate ruku u smeru dasaka? Takav materijal vrlo brzo će istruleti u dodiru sa zemljom. Farbanje i lakiranje neće puno popraviti situaciju, a neće ni doprineti našem zdravlju. Na pamet padaju salonit koji sadrži azbest, mada postoji i bezazbestni, ali košta. Klasična plastična ogradica za travnjake u obliku trake ubrzo će biti oborena težinom zemlje, stalno će se kačiti kolicima i na kraju biće isčupana i bačena sa mnogo većim zadovoljstvom nego što je postavljena
Sem toga, ulazak u baštu je uvek moguć jer u prolazima gde raste gazonska trava ili leži malc nikad nema blata.
O obliku i pravcu leja odlučuje baštovan. Savremene leje mogu biti pravougaone, okrugle, u obliku slova “C”, okrenute poprečno ili po dužini.
Bašta razdeljena na leje još i izgleda lepo, a kontrola korova na strogo odredjenoj teritoriji je mnogo realnija nego na beskrajnom prostoru ogromne bašte.
Nastavak sledi…
