OBRAZOVANJEM PROTIV SIROMAŠTVA I DISKRIMINACIJE
Opovo, 31. avgust 2014;
Projekat RAZUMEVANJEM DO TOLERANCIJE sufinansiran je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
Krucijalni podatak u bilo kakvoj analizi raznih vrsta diskriminacije i predrasuda implicira dve kategorije: obrazovanje i siromaštvo. U kakvoj su korelacije ova dva pojma pokušaćemo da objasnimo u tekstu koji je pred vama.
Istraživani uzorak suzili smo na Opštinu Opovu. Prema statističkim podacima među socijalno ugroženim osobama ubedljivo dominiraju lica bez osnovnog ili samo sa osnovnim obrazovanjem. Kada u ovoj grupaciji uradimo analizu po etničkom principu vidimo da najveći broj socijalno ugroženih čine Romi. Naravno, u ovakvoj analizi i zaključivanju moramo istaći i neka odstupanja. Nije nužno pravilo da je neka osoba siromašna jer nema obrazovanje. Čest je primer u zemljoradničkim porodicama da deca ne završavaju škole ali nastavljaju da se uspešno bave naslednim zanimanjem (poljoprivredom). Međutim, obrazovanje je i dalje značajan faktor kojim se može meriti socijalni status građana.
Kao što smo pomenuli romi čine dominatnu grupu socijalno ugroženih osoba na teritoriji naše opštine (a tako je i uglavnom i u celoj Srbiji). Na osnovu iznesenog postavlja se pitanje zašto je to tako. Zašto romska deca zapostavljaju školovanje i koliko je školovanje važno za njihovu socijalizaciju.
Hteli da priznamo ili ne, latentna ili otvorena diskriminacija prema ovoj etničkoj grupi postoji i ogleda se na različite načine. Mi ovog puta nećemo govoriti o ekstremnim grupacijama i organizacijama koje zagovaraju rasnu i nacionalnu netrpeljivost (što je posao države i policije), već ćemo se fokusirati na školstvo i mlađi uzrast.
Romi kao zasebna etnička grupa imaju svoje različitosti koje se kreću od lingvističke (jezik) do antropoloških (tamnija kompleksija). S druge strane, njihov tradicionalni način života, koji obuhvata niz kategorija koje odstupaju od modernog shvatanja života, često nije u saglasnosti za društvenim normama sredinama u kojima žive. Na kraju, popriličan broj njihove populacije živi u svojevrsnim „getima“ izdvojenim od naselja i često nehigijenskim.
O problemima školske dece romske nacionalnosti anketirali smo nastavnike opovačke osnovne škole.
Nastavnici se slažu sa konstatacijom da predrasude i diskriminacija među decom postoji. Jedna od nastavnica navodi klasičan primer kada deci dozvoli da se sami podele u parove. Ako je u pitanju neparan broj dece, bez svog para ostaje dete romske nacionalnosti. Koliko god pokušavali da isprave ove anomalije nastavnici imaju problem jer deca sisteme vrednosti donose iz svojih porodica. Zašto su sistemi vrednosti u našoj zemlji toliko poremećeni pitanje je za neku drugu i mnogo širu analizu.
Međutim, iz svog iskustva nastavnici ističu činjenicu da se tiha diskriminacija ne odnosu samo na romsku decu, već i na svu socijalo ugroženu decu, posebno na onu koja nemaju dobre higijenske uslove u svojim porodicama. S druge strane, činjenica je da romska deca iz „dobro stojećih“ porodica gotovo da nemaju ovakvih problema i da su mnogo bolje prihvaćena od svojih vršnjaka. U svetlu ovih činjenica lako je doći do zaključka da je siromaštvo i nedostatak higijenskih uslova ipak osnovni razlog diskriminacije kod dece.
O razlozima zašto većina romske dece neredovno ne pohađa ili rano napušta osnovnu školu razgovarali smo sa psihološkinjom Natašom Popović i pedagoškinjom Jelenom Bjelicom.
Problemi nastaju već kod upisivanja jer se događa da se romska deca upisuju sa zakašnjenjem u septembru, oktobru, pa čak i drugom polugodištu. Neredovno pohađanje nastave je stalan problem, ali i ona romska deca koja redovno dolaze na nastavu uglavnom nemaju dobar uspeh. Razlog ovome leži u načinu života koji vode jer deca su posle škole često angažovana u pomoći porodici oko vođenja domaćinstva, čuvanja mlađe dece, pa je izvršavanje obaveza prema školi (domaći zadaci i učenje) u drugom planu.
Bitan problem predstavlja otežana saradnja na relaciji roditelj – škola zbog neodazivanja roditelja na pozive da dođu na saradnju i roditeljske sastanke. I naravno, tu je i odnos sa drugim učenicima gde se javljaju verbalni konflikti, vređanja po nacionalnoj osnovi, što sigurno utiče na romsku decu.
Šta čini škola kako bi sprečila, a pre svega popravila ovakvo stanje?
Od zakonski propisanih procedura reagovanja u situacijama neredovnog pohađanja nastave dece i neodazivanja roditelja na pismene pozive škola obaveštava Centar za socijalni rad i druge nadležne institucije. U okviru škole već nekoliko godina angažovan je pedagoški asistent, koji je prvenstveno angažovan da pomogne većem uključivanju Roma u obrazovni sistem. Pod tim se podrazumevaju posete porodicama, motivisanje, psihička podrška, kao i podrška preko Crvenog krsta za najugroženije u vidu školskog pribora, odeće, obuće i slično.
Realizacijom projekta „Škola bez nasilja“ organizovano je niz radionica koje se između ostalog bave i ovim problemom – uvažavanje različitosti, reagovanje Tima za zaštitu učenika od nasilja u svakoj školi sa slučajevima diskriminacije.
Škola svake godine obeležava Svetski dan Roma prigodnom priredbom upoznajući ostalu decu sa kulturom i tradicijom svojih sunarodnika. Ove godine, škola je sarađivala sa nevladinim sektorom, preciznije Ekumenskom humanitarnom organizacijom u okviru projekta „Socijalna inkluzija i podrška u obrazovanju romske i druge socijalno ugrožene dece“. Pored toga organizovane su radionice za roditelje, pomoć učenicima u učenju od strane učenika iz Vršnjačkog tima, rad sa decom u okviru kreativnih radionica i učešće u nizu kulturnih i obrazovnih aktivnosti u školi. Od ove školske godine Romski jezik će biti uvršten u izborne predmete, pa će romska ali i deca drugih nacionalnosti imati mogućnost da ga uče u okviru škole, po izboru.
Poruka ove priče inicira samo jedan zaključak. Obrazovanje je najbolji put kojim beži iz siromaštva i diskriminacije i tu Romi nisu izuzetak. Gotovo da je pravilo da su svi Romi koji su završili srednje obrazovanje ekonomski stabilni, a oni koji imaju akademsko obrazovanje izuzetno uspešni i cenjeni pojedinci u našem društvu. Odgovornost za sadašnje stanje romske populacije snosi i celokupno društvo ali i sami Romi. Međutim zajedničkim htenjem to bi se moglo popraviti. U pitanju je dug i težak proces ali ne i nemoguć. Ono što mi poručujemo ovom pričom jeste poruka romskim ali i svim drugim roditeljima da se i pored svih poteškoća i siromaštva žrtvuju za svoju decu i ukažu im na vrednost obrazovanja. Samo tako će izaći na pravi put i naći svoje mesto u društvu. Ništa nije nemoguće. I jedan od najvećih naučnika 20. veka Mihajlo Pupin bio je samo mali čobanin na idvorskim pašnjacima, a znamo šta je uradio za sebe, za nas i za celo čovečanstvo.
