DRUGA ŠANSA SVETISLAVA JOVANOVIĆA
Opovo, 23. avgust 2014;
Projekat RAZUMEVANJEM DO TOLERANCIJE sufinansiran je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
Svakog jutra tokom sedam dana u nedelji Svetislavu Jovanoviću iz Opova budlilnik zvoni u 3:30h. Sledi umivanje, spremanje i odlazak na autobusku stanicu odakle „lastom“ putuje za Beograd. Zatim pešačenje do Bulevara kralja Aleksandra gde u vračarskoj podružnici preuzima svoj alat i kreće na posao. Svetozar radi u Gradskoj čistoći Beograd i njegov rejon je pomenuta vračarska ulica za koju je sa svojim kolegama svakog dana zadužen da čisti i održava. Vredan je i nikada ne kasni. Svetislav se ne žali puno. Nije mu teško rano ustajanje, ne smeta mu putovanje autobusom, ne žali se na posao ali mu teško pada što ni posle devet godina rada u ovoj firmi još uvek nema status stalno zaposlenog. A kada će i da li će ga ikada dobiti, samo sleže ramenima nadajući se da će to ipak biti uskoro.
Svetislav ima 42 godine i „glava“ je petočlane porodice koju čine supruga Petra i tri kćeri od 19, 18 i 9 godina. Supruga ne radi, dok su dve starije kćeri od kojih je jedna krojačica, a druga trgovac prijavljene u Nacionalnoj službi za zapošljavanje i traže posao. Svetislav radi u pomenutoj Gradskoj čistoći Beograd gde je na statusu Ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Ugovor produžuje na svakih šest meseci što je, nažalost praksa u mnogim srpskim firmama i ustanovama. Poslednjih meseci radi bez slobodnog dana, nema pravo na godišnji odmor, a kako bi dodatno zaradio, po povratku s posla odmah odlazi u nadnicu gde svojim trimerom kosi travu svakome ko ga unajmi.
Upravo to je bio razlog zbog kojeg nikako nismo mogli da uradimo razgovor tokom avgusta jer Svetislav jednostavno nije bio dostupan. Konačno, dogovorili smo se da jednog popodneva napravi polusatnu pauzu između posla u Beogradu i Opovu kako bi smo obavili kratak razgovor i fotografisanje za našu rubriku Razumevanjem do tolerancije.
Jovanovići žive u iznajmljenoj staroj kući od naboja za koju plaćaju kiriju od 50 evra. Na pojedinim mestima zidovi i tavanica su u alarmantnom stanju, ali kako kažu za bolje nemaju novca. Kuća je uredna ali mnogo toga nedostaje, posebno za decu. Nema računara, nema kupatila, jedina česma se nalazi u dvorištu, a saznajemo da zimi zbog grejanja svi žive u jednoj sobi. Njegov mesečni lični dohodak je 27.000 dinara ali kada se odbije iznos koji plaća za autobuski prevoz ta cifra je znatno umanjena.
Svetislav je pripadnik romske etničke grupe iz Opova. Ima starijeg brata i mlađu sestru koja je preminula. Odrastao je u siromašnoj porodici, a sve je dodatno pogoršala njegova teška povreda u ranom detinjstvu zbog čega mu je jedna noga ostala kraća. Otac mu je umro kada je imao četiri godine. Osnovnu školu je napustio nakon četiri razreda i o tome kaže:
– Ne mogu reći da sam voleo školu. Bio sam siromašno dete sa puno porodičnih problema a povrh toga romske nacionalnosti, tako da nisam bio baš prihvaćen od strane svojih vršnjaka što je sigurno puno uticalo na moj odnos prema školi. Ipak, glavni razlog je ležao u porodici jer sam ja bio taj koji je čuvao mlađu sestru dok su majka i stariji brat bili van kuće. Tek danas shvatam koliko je obrazovanje važno što pokušavam da prenesem svojoj deci i pružim im mogućnost da završe što više škole.
Ali, Svetislav se nakon skoro 30 godina ipak vratio u školske klupe. Saznavši da će svi koji nemaju osnovnu školu ili je u tom trenutku ne pohađaju ostati bez posla, Svetislav se obraća opovačkoj osnovnoj školi gde je upravo preko projekta „Druga šansa – razvoj sistema funkcionalnog obrazovanja za odrasle“ započeo upis u tzv „večernju školu“. Tokom dve školske godine, završava 5/6 i 7/8 razred sa vrlo dobrim uspehom.
– Nije bilo lako. Po povratku s posla, odlazio sam na predavanja, a nakon toga knjiga u šake i učenje, priseća se Svetislav.
Međutim, nije se sve odvijalo kako je bilo obećano.
– Tokom školovanja rečeno nam je da posle završnog ispita u sklopu projekta možemo upisati stručnu obuku u trajanju od tri meseca koja se održavala u Pančevu, kaže Svetislav. Puno nade sam polagao u ovu obuku želeći da se doškolujem i steknem neki mehaničarski zanat, što bi mi pomoglo da napredujem u dođem do nekog plaćenijeg radnog mesta. Kada sam se posle završnog ispita prijavio bio sam glatko odbijen jer sam navodno zaposlen. Ništa nije vredelo što sam objašnjavao da nisam u stalnom radnom odnosu, na stručnu obuku nisam primljen. S druge strane, i pored diplome osnovne škole i položenog završnog ispita u firmi sam još uvek pod ugovorom na određeno vreme, rezignirano govori Jovanović.
U međuvremenu, Svetislav je na kredit kupio trimer sa kojim radi po selu. Nakon povratka s posla stigne da popije kafu, malo odmori, pa opet na teren. Nije neka velika zarada ali se ipak skupi za račune i osnovne životne namirnice. Petočlana porodica Jovanović, osim dečijeg dodatka za najmlađu kćer ne prima nikakve druge socijalne pomoći.
– Ja ni ne tražim socijalnu pomoć. Ono što tražim je posao i fer uslovi. Ne mogu da shvatim sve one mlade i zdrave ljude koji u redovima čekaju za socijalnu pomoć. Teško je i meni, ali ne mogu da sedim čekajući da mi nešto padne s neba. Svako ko ima decu mora da se žrtvuje ma koliko to bilo teško ili nepravedno, zaključuje junak ove naše priče.
Svetislav Jovanović 42 godine, nacionalnost – romska, po zanimanju – otac, suprug i pre svega čovek.
