MUZIČKO PUTOVANJE, TANGO KROZ VREME
Opovo, 9. mart 2020;
Sjajan muzički doživljaj priredio nam je tango ansambl Libercuatro na sceni Kulturnog centra Opovo, što je „probrana“ opovačka publika nagradila velikim aplauzima. Proveo nas je ovaj kvartet sjajnih muzičara kroz vreme i prostor od predgrađa Buenos Ajresa preko Montevidea, Španije i Italije, prezentujući nam različite stilove od tradicionalne do savremene tango kompozicije, gde posebno mesto zauzimaju kompozicije Astora Piazzolle, s obzirom da je Piazzolla fuzijom jazza, tradicionalnog tanga, neobaroknog stila i teatra stvorio novi stil – tango nuevo.
Izuzetan sopran Nataše Radovanović uz muzičku pratnju Ksenije Ristić (klavir i autorka muzičkih aranžmana), Martine Dimić Radovanović (violina) i Aleksandra Stefanovića (harmonika), pokazali su koliko tango, odnosno muzika, može da ima strasti, energije i emocija.
Libercuatro iza sebe ima gostovanja na domaćim i inostranim festivalima, kao i brojne samostalne nastupe u prestižnim koncertnim salama.
Projekat tango ansambla Libercuatro “Tango kroz vreme” nastao je iz ideje da se širem auditorijumu predstavi tango muzika i ova specifična kultura koja je 2009. godine uvrštena na UNESCO-vu listu kulturnog nasleđa.
Tango je originalno bio ples improvizacije koji je kombinovao ritam i pokrete nekoliko ranijih muzičkih i plesnih tradicija. Najupečatljiviji trag su ostavili “Candombe“, argentinska verzija plesa robova iz Afrike, koje su doneli u luku Buenos Ajresa. Drugi izvor je bila kubanska „habanera“, mešavina francuskih, kolonijalnih kontradanse sa afričkim uticajem. Elementi kubanske habanere i evropske polke su se spojili u lokalni argentinski ples „milonga“. Milonga je prvobitno bila pesma puna improvizacije koju su pevali payadores ili folk pevači argentinskih stepa, pampasa. Kao ples, postala je popularna među kompadritosima, na ulicama Buenos Ajres-a 70-ih godina 19. veka. Neki istoričari veruju da su upravo ovi kompadritosi improvizovali i imitirali pokrete crnačkih candombe igrača i spojili ih u milonge, koje su i stvarale prve tango note kasnih 1870-ih.
Uslovno sve do 1900. godine možemo reći da je to prva faza u tangu, karakteristična po improvizaciji, gde su muzičari na sluh pratili plesače a ne obrnuto. Muzika bila živahnija i veselija, ali je to period koji je iznedrio vrsne muzičare i kompozitore tanga koji ga uvode u njegovo zlatno doba.
Period od 1900. do 1920. godine poznat kao „guardia vieja“ nazvan po kompozitorima tzv. stare garde koji su razvili tango u jednu od najinteresantnijih i najlepših muzičkih oblika.
Period od 1920. do 1940. Argentinci zovu zlatno doba tanga. Tango u stvari tada dobija današnji oblik. To je rezultat nekoliko istovremenih dešavanja. Najezda doseljenika iz Evrope doprinosi da se tango prenese u Evropu i stekne neverovatnu popularnost, jer ga u Evropi prihvataju viši slojevi društva. Tada dobija i vokalnu crtu sa preovlađujuće lirskim pesmama. Orkestri se povećavaju a note zapisuju.
Zatvoren plesni stav tanga je nastao pod uticajem evropskih plesova, polke, mazurke…
