U SEFKERINU SE SASTALA MARTOVSKA KLASA JNA 1990
Sefkerin, 01. novembar 2017;
Navikli smo već na okupljanja povodom obeležavanja jubileja matura, ali u Sefkerinu je pre neki dan organizovano jedno malo neuobičajeno okupljanje generacije. Naime, u domu Slaviše Miškova, nastavnika razredne nastave ili da upotrebimo stari i lepši izraz – učitelja, okupili su se drugari koji su zajedno služili vojni rok. Njih sedam – tri Srbina, Bosanac, Crnogorac, Makedonac i Slovenac, martovska klasa 1990. godine, izviđačka četa (vod plivajućih tenkova, vod berdemista i izviđačko – pešadijski vod) služili su vojni rok u Varaždinu.
Pored domaćina Slaviše, na okupljanju su se pojavili Dragan Krivokapić iz Budve (živi u Karlsruhe, Nemačka), Andrej Feldeždi iz Maribora, Bejamil Burek iz Gornjeg Vakufa (živi u Vocklabruck-u, Austrija), Atanas Hristov iz Strumice, Kokan Avramović iz Požarevca (živi u Beču, Austrija) i Dejan Stojanović iz Vranja.
Kako su nam rekli nisu se videli 27 godina. Mnogo toga se izdešavalo u međuvremenu. Nestalo je zajedničke države i Jugoslovenske narodne armije, pokidane su međusobne veze, ali malo – pomalo, uglavnom preko društvenih mreža, polako su jedni sa drugima stupali ponovo u kontakt. A onda je „pao“ dogovor da se ponovo nađu i to kod Uče u Sefkerinu.
– Bilo je zaista emotivno, a pale su i neke suze radosnice. Svašta smo prošli tokom vojnog roka, od nezaboravnog druženja do borbene gotovosti. Tri dana i dve noći smo proveli u Sefkerinu i još se nismo dovoljno ispričali, rekao nam je domaćin ovog okupljanja Slaviša Miškov.
Novih prilika za druženje biće već na leto kada će se ponovo okupiti, ali ovog puta u većem broju i to sa porodicama. Možda na letovanju u Budvi ili Grčkoj, a pozivi stoje i za Austriju i Nemačku.
Obavezno služenje vojnog roka je odavno prošlost, a današnjim klincima 12 meseci (pre toga i 15) u uniformi gotovo nezamislivo. A nekada je to bila normalna stvar. Ispraćaj nakon završetka škole, pa onda pravac kasarna, najčešće negde na drugom kraju države, zli desetar koji te muštra dok si „gušter“, vojnički pasulj, obuka, tereni, straža, ali kad se vratiš bogatiji si za jedno veliko iskustvo, prijateljstva do kraja života i naravno, pamtiš samo lepe stvari.
Piše: Čeda Vučković
