JOHN IN JINAN – THE ROAD SO FAR…
Opovo / Džinan, 10. oktobar 2016;
Početkom godine objavili smo prilog o našem sugrađaninu Jovanu Nećakovu, mladiću koji pored vanrednog studiranja radi u Kini podučavajući tamošnju decu engleskom jeziku (“Kad malim Kinezima engleski predaje Srbin” Glas Opova, 30. januar 2016). Jovan je u Kini radio pod ugovorom na određeno vreme, vraćao se u Srbiju, obnavljao vizu i boravio u dva velika kinseska grada (Čangša i Šenjang). U međuvremenu po treći put se obreo na Dalekom istoku. Ovog puta impresije iz Kine prenosimo u njegovom autorskom putopisu:
Treći put prelazim pola planete. Nakon trideset i kusur sati neudobnog sedenja po avionima i čekanja na aerodromima, upadam u taksi i pokazujem adresu. Sat vremena kasnije i sto dvadeset juana manje u džepu, izlazim i vidim dobro poznato lice. Raul, prijatelj koga sam upoznao u gradu Čangša dve godine ranije čeka me s osmehom. Pozdravljamo se i krećemo do njegovog stana gde me čeka dušek na podu. Narednih nedelju dana provodim kod njega u stanu, kupujući novi mobilni broj, menjajući novac, razgledajući uži deo grada, izlazeći u barove, sređujući papire, tražeći normalan posao i privikavajući se na alternativnu stvarnost koja mi je sada grad Džinan.
Grad ima oko sedam miliona, većinom finih, kulturnih stanovnika, gomilu planina, izvora, univerziteta, gužve u saobraćaju, buke i naravno zagađenja. Ima i bogatu istoriju preko raznih carskih dinastija, budizma do japanskih napada u dvadesetom veku, kao i bitnih dešavanja za vreme Kultrune revolucije.
Počinjem da radim u privatnoj školi engleskog jezika sa klincima od dve do trinaest godina. Škola i program su zahtevniji od onoga što sam ranije radio tako da na poslu manje pauziram, a više stvarno radim ali se i u isto vreme više razvijam profesionalno.
Nakon pronalaženja posla selim se malo dalje od centra, mada još uvek ne blizu kraju grada. Slobodnim danima često s Raulom odlazim na planinu, zatim do bara, na skejt stazu ili istraživanje Džinana.
Ubrzo počinjem da držim privatne časove jednom starijem klincu i upoznajem ljupku Fen, sa kojom sam od tada u vezi, sada već više od pet meseci. Uz nju učim osnove kineskog što sam u prethodnom periodu izbegavao, tako da sada bolje upoznajem lokalne ljude.
Nakon toga krećem na jednogodišnji kurs kineskog jezika na jednom od univerziteta u gradu. Na časovima su mi većinom kolege studenti iz raznih afričkih zemalja. Za sada je dobro i učenje mi ide usled sličnosti zvukova koje imamo u srpskom i zvukova iz kineskog. Pored toga polažem preostala dva ispita i time završavam drugu godinu fakulteta.
Najviša planina u blizini i jedan od barova u starom delu grada sa psihodeličnom rokenrol atmosferom i matorim arkadnim igicama postaju mi omiljena mesta u Džinanu. Krajem leta Raul se vraća u Španiju, a ja odlazim na more sa Fen u Jentaji, opušteno mesto koje je par sati brzim vozom od Džinana. Nastavljam da istražujem grad, obilazim još planina, jezera, parkova, drevnih budističkih pećina i ostalih kul mesta.
Džinan nije toliko zanimljiv i živ kao mesta gde sam prethodno boravio u Kini, mada ima svoj „mali“ sedmomilionski gradski šarm. U Džinanu sam više od šest meseci, planiram da ostanem do kraja kursa kineskog što je u junu naredne godine, a onda na leto povratak mirnom nezagađenom Opovu. (Jovan Nećakov)
.
