Beograd, 20. novembar 2025.
Obaveštavamo Vas da će se, preko Banke Poštanska štedionica, izvršiti isplata:
PANČEVO, 20. novembar 2025 – Pozivamo vas na koncert klasične gitare Aleksandre Avramović u svečanoj sali Narodnog muzeja u Pančevu, 20. novembra u 20 časova. Uživajte u večeri ispunjenoj toplinom zvuka klasične gitare kroz originalne kompozicije kompozitora 20. veka.
Aleksandra Avramović rođena je 1999. godine u Nišu. Završila je osnovne i master studije na Fakultetu umetnosti u Nišu u klasi profesora dr um. Slobodana Milivojevića, nakon čega nastavlja usavršavanje i završava specijalističke studije u klasi profesorke mr Vere Ogrizović na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu .
Tokom studija osvaja nagrade na međunarodnim takmičenjima i aktivno nastupa na koncertima u Srbiji.
Snimila je svoje izvođenje za diskografsko izdanje Fakulteta umetnosti u Nišu u okviru projekta “Unapređenje izvođačkih sposobnosti mladih gitarista”.
Pohađala je seminare i majstorske kurseve kod profesora kao što su Jožef Otvoš, Andraš Čaki, Ištvan Roemer, i Petar Janković.
Na programu će biti:
Phillip Houghton (1954-2017) – Ophelia… a haunted sonata
(Ofelija… ukleta sonata)
I – Fear… and the Angel
(Strah… I Anđeo)
II – Suffering and madness… am I but a dream of a shadow?
(Patnja i ludilo… zar sam tek san senke?)
III – Chant… of a flower-moon
(Pesma… cvetnog meseca)
IV – Water… memories – halls of ghosts – wash away
(Voda… sećanja – dvorane duhova – odnesi)
V – Death… with moons in your hair
(Smrt… sa mesecima u tvojoj kosi)
Leo Brouwer (1939-) – El Decameron Negro
(Crni Dekameron)
I – El Arpa del Guerrero
(Ratnikova harfa)
II – La Huida de los Amantes por el Valle de los Ecos
(Beg ljubavnika iz doline eha)
III – Balada de la Doncella Enamorada
(Balada zaljubljene devojke)
Dušan Bogdanović (1955-) – Lament
(Jadikovanje)
Joaquin Rodrigo (1901-1999) – Invocacion y Danza
(Invokacija i ples)
Za Glas Opova Zorana Joksimović
Kada klijentkinja izađe iz salona sa crvenilom, često je nejasno da li je uzrok proizvod, procedura ili manjak nadzora. Kozmetičke usluge u Srbiji postale su svakodnevna potreba, ali pravila koja regulišu kvalitet i bezbednost zaostaju za brzinom širenja tržišta. Inspekcije pokrivaju mali deo salona, distribucija preparata nije uvek transparentna, a bezbednosni standardi ostaju nedovoljno primenjeni.
Po dostupnim procenama, tržište kozmetičkih usluga u Srbiji vredi između 150 i 200 miliona evra godišnje (navesti izvor) i beleži rast od oko 8-10%.
Zakon o kozmetičkim proizvodima (2011) definiše zahteve za sastav i označavanje, ali ne precizira ko i kako kontroliše primenu tih pravila u salonima; dodati bi trebalo jasne nadzorne mehanizme.
Problem postaje vidljiviji kada stigne žalba. Na primer, klijentkinja koja doživi iritaciju posle depilacije ne zna da li je uzrok loša tehnika, neprikladan preparat ili nedovoljna higijena. Salon može tvrditi da je reč o individualnoj osetljivosti kože, što je teško opovrgnuti bez laboratorijske analize.
Distributeri profesionalne opreme i preparata posluju po sličnim pravilima kao trgovine na malo – moraju imati dokumentaciju o poreklu i bezbednosti proizvoda, ali niko redovno ne proverava da li saloni zaista koriste ono što su kupili ili pribegavaju jeftinijim alternativama nejasnog porekla.
Najveći broj problema javlja se na tri nivoa: nabavka, skladištenje i primena. Saloni koji žele da smanje troškove kupuju preparate bez jasne deklaracije ili sa neproverenim poreklom, misleći da razlika neće biti primetna.
Proizvodi za depilaciju, za masažu i za tretmane lica moraju se čuvati na propisanoj temperaturi i biti zaštićeni od kontaminacije.
Primena je najvidljiviji deo, ali i najteži za kontrolu. Tehničar može koristiti kvalitetan preparat, ali ako ne poštuje odgovarajuću temperaturu, vreme izlaganja ili higijenske standarde, rizik od neželjenih reakcija raste. Obuka osoblja u Srbiji nije standardizovana – neko ko je završio tromesečni kurs može raditi iste tretmane kao i osoba sa višegodišnjim iskustvom.
Dodatno komplikuje situaciju i odsustvo sistema za praćenje neželjenih reakcija. Ako klijentkinja dobije opekotinu ili alergijsku reakciju, nema obaveze da to iko prijavi. Salon često to reši internim dogovorom, pa problem ostane nevidljiv za regulatore.
https://unsplash.com/photos/woman-enjoying-a-facial-massage-with-closed-eyes-16mHHrY3PUk
– Žena na kozmetičkom tretmanu
Vosak za toplu depilaciju, jedan od najčešće korišćenih preparata, treba da zadovoljava higijenske i dermatološke standarde: ne sme sadržati alergene preko dozvoljenog praga, treba imati stabilnu temperaturu topljenja i biti proizveden uz dokumentovanu serijsku oznaku.
Kada salon naruči takav proizvod od ovlašćenog distributera, dobija i tehničku dokumentaciju koja uključuje sertifikate o bezbednosti i uputstva za upotrebu. Problem nastaje kada se ta dokumentacija ne čuva ili ne proverava, ili kada se kupuje jeftinija alternativa čije je poreklo nejasno.
Higijena je drugi stub bezbednosti. Vosak koji se koristi za više klijenata bez zamene ili dezinfekcije može postati izvor ukrštene kontaminacije. Zbog toga postoje jasna pravila: svaki tretman zahteva novi ili pravilno očišćen pribor, a preparati se ne smeju vraćati u originalnu ambalažu nakon što su bili u kontaktu sa kožom.
Treći faktor je obuka. Tehničar mora znati kako da proceni tip kože, primeni proizvod na odgovarajućoj temperaturi i prepozna znake da nešto nije u redu. Bez te obuke, čak i najbolji preparat može biti pogrešno primenjen.
Saloni koji rade sa distributerima profesionalne opreme imaju prednost jer dobijaju ne samo preparate već i podršku – obuku o pravilnoj upotrebi, informacije o novim standardima i mogućnost brzog reagovanja ako se pojavi problem sa određenom serijom.
Postoji suprotno gledište: previše regulacije moglo bi ugušiti malo preduzetništvo i podići cene usluga do nivoa koji prosečan klijent ne može priuštiti. Argument ima smisla – ako svaki salon mora ispunjavati iste standarde kao medicinska ustanova, troškovi će rasti.
Međutim, razlika između osnovne higijene i prekomerne birokratije je jasna. Niko ne očekuje da salon za manikir ima operacionu salu, ali može se zahtevati da tehničar pere ruke između klijenata i da dezinfikuje alate. To nisu skupi zahtevi.
Drugi argument je da tržište samo reguliše kvalitet – loši saloni gube klijente, dobri opstaju. To funkcioniše samo ako klijenti imaju pristup informacijama i sposobnost da prepoznaju razliku. Kada je proizvod nevidljiv i posledice se vide tek nakon tretmana, tržište ne može efikasno reagovati dok problem ne postane ozbiljan.
Pitanje nije da li treba više pravila, već kakva pravila. Ona koja su fokusirana na rezultat – bezbednost i zadovoljstvo klijenta – imaju smisla. Pravila koja zahtevaju papirologiju bez praktičnog efekta samo opterećuju sistem.
Kada se klijentkinja vrati u salon zadovoljna tretmanom i zna da može verovati proizvodu koji se koristi, sistem radi kako treba. Sve dok se to ne dešava dovoljno često, prostor za poboljšanje ostaje evidentan.