Intervju: SEÑOR PROFESOR BOYAN IVIĆ, GLUMAC I PSIHOLOG

by Glas Opova | 26.10.2017. | KULTURA

SEÑOR PROFESOR BOYAN IVIĆ, GLUMAC I PSIHOLOG
Barselona / Opovo, oktobar 2017;
Predviđali su mu veliku glumačku karijeru. Hvalili su ga profesori tokom studija, a tokom kratke pozorišne karijere u Beogradu, kritičari su o njegovoj glumi pisali samo u superlativu. A onda je odjednom, bez ikakvog objašnjenja netragom nestao. Osim najbližih prijatelja i rodbine gotovo da niko nije znao šta se dešava sa mladim i perspektivnim glumcem Bojanom Ivićem iz Opova. Danas, nakon skoro dve decenije, Bojan Ivić živi u Barseloni gde je cenjeni profesor u prestižnoj glumačkoj školi. Ovo je priča o Bojanu Iviću, glumcu, pedagogu, psihologu i kung fu majstoru.

Bojan je rođen 1973. godine u Beogradu i nakon godine provedene u Valjevu, njegovi roditelji Aleksandar i Stanka doseljavaju se u Opovo, gde će Bojan provesti detinjstvo i osnovno školovanje. Kako sam kaže izbor za glumački poziv došao je slučajno.

Pomagao sam svom dobrom prijatelju Soniju Darijeviću (takođe iz Opova, prim.red.) za njegov upis na odseku za kameru Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i kada sam se video na njegovom materijalu za prijemni, negde sam duboko u sebi osetio da je to ono za šta sam u stvari rođen.

Grupa sa kojom je studirao iznedrila je sjajnu generaciju glumaca.

Glumu sam upisao iz prvog pokušaja i primljen sam u klasi Milenka Maričića , koji me je “zagotivio” još na pripremama za prijemni ispit, mada sam studije završio u klasi Gordane Marić jer je Milenko otišao u penziju nakon naše prve godine. Po odlasku u penziju Milenko je svojim asistentima – Gordani Marić i Branimiru Mićunoviću ostavio po klasu. Te godine je primlljeno nas 16 i bili smo podeljeni u dve grupe.

U mojoj klasi su bili Jovana Petrović, Boris Milivojević, Ivan Jevtović, Dejan Lutkić (moj najbolji drug tokom studija), Ana Stojanović (sada Ana Aleksander zvezda u Americi), Sanja Mikitišin  i Mara Radulović (sada profesor u Čikagu i stvaralac My Space-a). U drugoj grupi bili su Aleksandra Janković, Anja Radojković, Nikola Đuričko, Bojan Dimitrijević, Igor Filipović, Danusja Ataljanc, Đorđe Kukuljica i Ksenija Zelenović.

Već tokom studija Bojan je pokazao svu raskoš svog talenta i vrlo brzo se istakao kao najperspektivniji glumac svoje generacije.

Neskromno je reći da sam bio najbolji ali zaista sam dobijao pohvale sa svih strana, od klasića do profesora i reditelja sa katedre režije. Nekako mi se sve vrlo lako davalo i zaista sam uživao tokom studija pa je verovatno to i dovodilo do rezultata koji su bili iznad proseka. To je mislim i bio razlog zbog koga me je Milenko primio i najviše zavoleo sa cele klase, što je meni bilo zapravo najbitnije i najdraže jer je do njegovog srca i pohvale bilo teže doći nego do Oskara.

Međutim bez obzira na razliku u godinama i odnosa profesor – student, on i ja smo došli do prelepog i iskrenog prijateljskog odnosa koji je trajao do mog odlaska u “beli svet”. Nakon njegove smrti prijateljstvo do danas gajim sa njegovim sinom profesorom na Filozofskom fakultetu Gordanom Maričićem.

Diplomirao sam 1996. godine sa desetkom u predstavi “Znate li mlečni put” austrijskog dramskog pisca Karla Vitlingera. Pored mene u predstavi su igrali Dejan Lutkic, Ivan Jevtovic i Natasa Kličković. Po oceni profesora bila je to jedna od najboljih diplomskih predstava u tim godinama.

Nakon diplomske predstave Bojan se posvećuje i svojoj drugoj velikoj strasti – psihologiji.

Nakon završenih studija glume počeo sam da studiram magisterijum kliničke psihologije na Filozofskom fakultetu pod nadzorom Ksenije Kondić, ali sam morao da napustim tokom prve godine zbog odlaska u inostranstvo. Psihologija je postala moja strast tokom studija glume, sve do danas, zahvaljujući Tijani Mandić, odličnoj profesorki psihologije, ličnosti koju smo imali na FDU tokom dve godine studija.

U naredne tri godine nastupa u petnaestak pozorišnih predstava na scenama Ateljea 212, Narodnog i Beogradskog dramskog pozorišta, KPGT-a, PPP-a i Scene kod konja, i to igrajući najčešće glavne uloge. Dobre kritike se ređaju ali onda iznenada Bojan nestaje sa pozorišne scene.

U Barcelonu sam otisao u junu 1998. godine sa glumicom Irenom Micijević, mojom tadašnjom devojkom, koju sam upoznao tokom snimanja diplomskog filma “Mađija” nase Opavčanke i rediteljke Narcise Darijević gde smo Irena i ja igrali glavne uloge i zaljubili se tokom snimanja. Interesantno je reći da sam taj film prvi put video pre dve godine kada mi ga je Narcisa poslala za rođendan.

Nakon godinu dana veze sa Irenom, odlučili smo da zajedno odemo u Španiju. Zašto? S jedne strane zbog političke situacije koja je izgledala sve gore iz dana u dan, a ja lično zbog vrtoglavog pada umetničkih vrednosti u mom poslu. Nisam sebe video u projektima koji su se spremali niti mi se dojmila političko – socijalna odgovornost filmsko – pozorišne produkcije u to vreme. Počeli su da postaju zvezde neke moje kolege koje sam i tada ali danas smatrao teškim mediokritetima.

Otisao sam u Barselonu jer je Irena tamo imala stan, zapravo u Barseloni je živela pet godina pre nego što je došla u Srbiju da snima Nacin film. Interesantno je da sam se opredelio za glumu zahvaljujući pripremi za prijemni ispit Sonija Darijevića, a da sam otišao u Španiju zahvaljujući diplomskom ispitu njegove sestre Narcise. Oboje Opovčani. Ne preterujem ako kažem da su Darijevići obeležili moj životni put.

Barselona – nova perspektiva. Od ilegalnog „šljakera“ do profesora u glumačkoj školi i uloga sa Demi Mur i Erik Robertsom

Prve dve godine u Barsloni proveo sam ilegalno bez papira radeći sve vrste (legalnih) poslova koje sam mogao. Prodavao sam slike po ulici, radio kao konobar, izbacivač po noćnim klubovima… Zaista sam se bio oprostio od glume jer nisam ni mislio da ću moći da glumim zbog jezičke barijere. Kada sam nakon dve godine uspeo da dobijem papire i postanem “legalan”, upoznao sam jednog čileanskog reditelja kome se dopalo moje znanje i odnos prema glumi i on me je pozvao da predajem glumu u njegovoj privatnoj školi koja se zvala Internacionalna filmska akademija u Barceloni.

Istovremeno, pored angažovanja u velikom broju reklama koje sam snimio kao model, počeo sam da igram u serijama i filmovima. Vremenom sam ipak shvatio da će moj doprinos sredini biti veći ako predajem glumu jer sam na taj način počeo da regrutujem veliki broj odličnih glumaca umesto da samo ja glumim. Moram da napomenem da su na “zapadu” film, pozoriste i profesionalno formiranje glumaca industrija i da se radi mnogo više nego kod nas. Mi na tom polju i dalje eksperimentišemo inertne trzaje socrealističkog režima, koji su neka mešavina između hobija i profesije.

Kada je stabilizovao svoj život u Barseloni Bojan se ponovo posvećuje psihologiji ali novu stast nalazi i u kung fu filozofiji.

U međuvremenu sam se formirao kao jungovski psiholog i integrativni terapeut specijalizovan u eneagramima (tipovima ličnosti) pa sam čak jedno vreme, paralelno sa docentskim poslom vodio terapije sa pacijentimna na profesionalnom nivou. Pored psihologije u svojoj trideset trećoj godini počeo sam da treniram “wing – chun”, jednu granu kung -fua iz južnog Šaolina i uspeo da sedam godina uporedo sa nastavom radim kao asistent Sifua Alberta Sale u Kung-fu sport klubu Barenjsh u Barseloni. Međutim, kako mi je karijera profesora glume tražila sve više vremena morao sam da se opredelim i ostavim profesionalno bavljenje psihologijom i wing – chunom.

Tokom poslednjih petnaestak godina Bojan je predavao u nekoliko glumačkih škola. Nakon tri godine u Internacionalnoj filmskoj akademiji, sedam godina je predavao studentima u filmskoj školi CECC, a sada je professor glume u filmskoj školi ECIB, ali istovremeno radi i kao profesor tehnike u jednoj čisto glumačkoj školi koja se zove Studio “Actúa”. Svakodnevnim usvršavanjem i spajanjem psihologije i glumačke tehnike koja će postati njegov prepoznatljiv pedagoški stil, Ivić vremenom stvara internacionalnu karijeru, naročito u Južnoj Americi gde trenutno između Meksika, Kolumbije i Ekvadora ima oko 300 studenata različitog porekla.  

Metod glume koji predajem i koji sam konceptovao zove se “Modern Method Acting inspired on technique Stella Adler”. Naime, to je tehnika maestre Marlon Branda, Robert De Nira, Benisia Del Tora, katalizirana u pogledu rezultata sa mojim znanjem psihologije i teoretske fizike.

Moja škola glume, odnosno moj metod vrlo je zapažen na prostorima na kojima radim i u isto vreme podržavan od strane institucija u kojima sam zaposlen. Na različitim nivoima, u Španiji i Južnoj Americi formirao sam oko 350 glumaca internacionalnog profila. Od audiovizuelnih stvaralaca kojima sam davao časove, na internacionalnoj sceni trenutno su najzapaženiji: Joaquín Sánchez, Natasha Yarovenko (nominovana za nagradu Goya “Room in Rome”), Kaabil Sekali  (Španija), Valentina Gómez, Yuli Pedraza, Maria Laura Quintero (Kolumbija), Rubén Zamora, Paola Madrigal, Felipe Aguilar Dulce, Diego Mignone (Meksiko), Erica Vélez, William’s Cangá (trenutno u Holivudu), Pepe Sánchez i Alejandra Coral Mantilla (Ecuador), da pomenem neke od njih.

Sebe vidi kao srećnog i ostvarenog čoveka, a svoj odlazak u Španiju ne smatra rizikom već sudbinom. Mogućnost povratka u Srbiju ne isključuje ali samo ako bi se neke stvari u branši drastično promenile.

Smatram se realizovanim i srećnim čovekom jer živim u sredini u kojoj se moj rad ceni, poštuje i traži. Na taj način činim srećnim i zadovoljnim ljude koji traže moj posao radi lične sreće i razvoja. Ne mogu reći da sam rizikovao dolazeći ovde jer zapravo nikako nisam video sebe u adekvatnom razvoju u Srbiji, tako da moj dolazak u Španiju nije imao alternativu. Bila je to čista sudbina.

U Srbiju bih mogao da se vratim ukoliko bi audiovizuelna delatnost postala industrija, umesto, uglavnom, “drugarska” delatnost, odnosno, kad kvalitet dobije bitku nad prijateljskim vezama, vezicama i naročito “bezvezicama”.

Kao neko ko se nalazi na neposrednom ishodištu događaja u Barseloni, Bojan nam je dao svoje viđenje aktuelnih dešavanja u Kataloniji.

Moram da kažem da Katalonija nije “moja zemlja”, odnosno nisam odabrao Kataloniju nego Španiju. Kada sam pre dvadeset godina dolazio ovde nisam znao ni da li Katalonija postoji. Taj “secesionistički trip” je kapric nekih, maksimum 35% čistog katalonskog stanovništva, koji bi hteli da “porobe” i “definišu” sve nas ostale, koji smo zapravo konglomerat i u većini, španski orijentisani. Motivacija independencije je istorijski frustrirajuća galerija motiva koji ozbiljnom modernom čoveku ne mogu delovati niti ozbiljno, niti opravdano, a naročito ne odgovorno. Ne znam gde će ih ovo ili to “nacionalističko budalisanje odvesti”, ali nadam se da neće daleko. Pa kad su Baskijci uspeli da se opamete, nadam se da će i izvesni Katalonci. Moja teorije je da su nacionalizam, šovinizam i fašizam tri brata od kojih uvek nacionalizam počne jer je naj “pametniji” i ne toliko očigledan, pa onda preda rabotu šovinizmu, koji je mnogo jednoličniji i gluplji, a koji ako se ne zaustavi, skoro uvek vodi ka fašizmu, koji je “brat” mentalno zaostao i jak kao bik, pa onda on dokusuri sve ljudsko, progresivno i naročito napredno. I u tim stvarima ljudsko biće je svugde isto.

Između putovanja i predavanja od Barselone, preko Kolumbije i Ekvadora, pa sve do Siudad Meksika, Bojan Ivić se bavio i spisateljskim radom. U izdanju portugalske izdavačke kuće “Autografija” nedavno je iz štampe izašla njegova knjiga o glumi “Arhetipska gluma – buđenje glumca”, tako da se trenutno bavi promovisanjem ove knjige. Što se tiče njegovih želja, kao i kod svakog čoveka ima ih puno, ali samo jednu nam je rekao.

Voleo bih da jednog dana predajem bar neki seminar na mom fakultetu gde su mene formirali i time podelim sa mojim sunarodnicima plodove mog dosadašnjeg internacionalnog profesionalnog iskustva.

PIŠE: ČEDA VUČKOVIĆ

VIDEO: https://www.facebook.com/actuastudio/videos/2049647065258582/?hc_ref=ARSZ5B-xAz9wDFgSM89HUctSctMpqAg2Y0d65mA9rtkOf62bO7EnSxD7VUfgsvGhYfU