Intervju: dr Elizabet Gifor: AMERIKANKA – A OPOVČANKA
AMERIKANKA – A OPOVČANKA
Opovo, 02. novembar 2015;
Ovaj članak sam napisala da bih upoznala građane Opova i Srbije sa dr Elizbate Gifor (dr. Elizabeth Gifford), Amerikankom koja je odlučila da svoj novi životni put započne ovde kod nas, u Opovu. Zamolila sam je da uradimo intervju i na taj način da upoznam meštane Opova sa njihovom novom sugrađankom, što je ona vrlo srdačno prihvatila.
„Hello Lisa!”. „Hello dear, welcome to my home!”, reče Liza, i uđosmo u njen, američkim stilom obojen dom. Gostoljubivo me je ponudila čajem i kolačima i naš razgovor je mogao da započne.
Pre nego što započnemo razgovor, Liza, hoćete li da se predstavite čitaocima?
Ja sam osoba koja treba da shvati „zašto?”… To me je podstaklo da izučavam nove oblasti u životu. Ja sam profesor, političar, umetnik, majka, udovica, autor i, duboko u duši, poeta. Rodila sam se posle ponoći, 1942, severno od grada Njujorka. Ja sam Irkinja, moj otac je prva generacija rođena u Njujorku, poreklom iz Irske. Imam četvoro dece, tri sina i jednu kćer, uzrasta od 34 do 41 godine. Oni su učinili moj život predivnim i potpunim dok sam se brinula o njima, tako da sada oni lako „lete” sopstvenim krilima. U svom poslednjem krugu života imam privilegiju da budem profesor u svojoj struci medicinske sestre. Predajem: liderstvo, upravljanje projektom i kvalitetom napredovanja na Univerzitetu San Francisko, u Školi za medicinske sestre i ostale zdravstvene profesije. Predajem putam „skajpa”, a – iz Opova… Koliko sam samo srećna!!!
Recite mi, gospođo Liza, šta Vas je navelo da kupite kuću u Opovu i ostanete tu da živite?
Sprijateljila sam se sa srpskom medicinskom sestrom, koja me je dovela u ovu predivnu zemlju. Ona me je ohrabrila da izgradim kuću ovde u selu. Oduvek sam volela život na selu u Engleskoj i Irskoj… Tako smo izgradili našu kuću, vrlo jednostavno. Međutim, ona nije ljubitelj života na selu i sada je srećnija, jer živi u velikom gradu Beogradu.
Kako provodite svoje vreme u Opovu, čime se bavite?
– Prvo što želim da kažem jeste da sam oduševljena ovdašnjim ljudima i njihovim načinom života, zapravo, celokupnom balkanskom kulturom istorijom. A sada da se vratimo na pitanje: provodim deo vremena gajeći povrće u plasteniku i bašti, imam dve alpske koze o kojima se brinem i od kojih za uzvrat dobijam mleko od kojeg pravim sir i jogurt. Uzgajam drveće paulovnije, u kojem vidim održiv izvor drveta za nameštaj, toplotu, iverice itd.
Da li imate prijatelje u Opovu i Srbiji?
– Imam nekoliko dobrih prijatelja u Opovu i Beogradu, takođe, imam profesionalne kontakte u konačištu za putnike i u drugim medicinskim ustanovama.
Šta mislite i ljudima iz Srbije i, naravno, iz Opova?
– Meštani su me lepo prihvatili. Veoma sam impresionirana talentima naših seljana, od kojih većina živi od sopstvenih sredstava. To su ljudi koji brinu o svojim porodicama, svojim domovima, zemljištu, usevima.. dele i pomažu jedno drugom kada je to potrebno.
Da li se još uvek osećate kao stranac?
– Ne. Nedavno sam bila u Americi i veoma sam se radovala povratku „kući” – u Opovo.
Drago mi je, Liza, što to čujem. Vi ste umetnica, po mom mišljenju, odlična. Recite nam nešto o svojoj umetnosti…
– Uživam u procesu: „Take away process” i napravila sam nekoliko skulptura od peska. A sada učim da vajam u drvetu i da napravim „nevidljivo” – vidljivim korišćenjem mašte, alata i energije.
Možemo li da vidimo Vaš atelje?
– Zapravo, atelje još nije završen. Potrebno je da se postavi pod, malterišu i oboje zidovi i ugradi peć da bi se napravio udoban studio za rad za svako godišnje doba. Do tada, postepeno upotpunjujem kolekciju alata potrebnih za stvaranje skulptura.
Pozvali ste me da vidim dvorište i baštu. Liza, i videla sam da imate mačku, a sada vidim da imate koze i kokoške.
– Za vreme Drugog svetskog rata moji roditelji su imali ovce i veliki vrt, i ta ljubav potiče još od tada. Nakon toga oduvek sam želela da imam svoju malu farmu domaćih životinja. Voleti ih, brinuti se o njima i ono šta nam sve one za uzvrat daju. Ovo je, zapravo, moja prva farma koju sam stvorila u životu.
Šta raste u Vašoj bašti?
– Uzgajam sve šta mi je potrebno… paradajz, krastavce, krompir, crni i beli luk, šargarepu, peršun, plavi patlidžan, cveklu… detolinu (kako Liza izgovara – prim.autora) i kukuruz za koze. Imam četrnaest dvogodišnjih sadnica paulovnije i dvanaest spremnih za sledeću sadnju na proleće.
Zašto baš paulovnija?
– Upoznata sam s paulovnija drvetom više od dvadeset godina. To je lagano i tvrdo drvo koje se upotrebljava za izradu nameštaja, muzičkih instrumenata, za unutrašnju dekoraciju skupih automobila i jahti. Specifično je i po tome što brzo raste i kada se saseče do korena – iz njega izrasta novo stablo. Dakle, ja sam ponovo ona osoba koja je nekad uživala u vrtu, životinjama i napornom radu. Uspešno rukovodim mnogim odgovornostima. Za sebe mogu reći da postajem osoba koja živi u “znanju”.
Vaši rođaci i prijatelji zovu Vas da se vratite u Ameriku?
– Da, zovu me. Znate, to je zbog toga što oni ne mogu da znaju koliko predivan život imam ovde… otkrivajući ko je osoba sa kojom sam provela najveći deo svog vremena.
Sagradili ste američki tip kuće u Opovu…
– Pa… to je montažna kuća, mala kao stari profesor koji zapravo i nema potrebe za velikom kućom. Kuća ima radnu sobu, dva kupatila, spavaću sobu, dnevni boravak i malu kuhinju, sa puno svetlosti i prostora. Moje potrebe nisu za materijalnim stvarima ali jesu za sticanjem životnog iskustva, za učenjem, za stvaranjem umetnosti. Moje potrebe su moji prijatelji, moje komšije, moja mačka i moje koze. Sve to mene ispunjava i čini me srećnom.
Za kraj, Liza recite mi kako vidite svoju budućnost?
– Ono što sedamdesettrogodišnja žena prvo želi jeste dobro zdravlje i čist um. Želim da i dalje putujem i posećujem rodbinu i prijatelje. Da se nastavi razvoj mojih profesionalnih projekata i da stvorim neke predivne drvene skulpture… Moja sadašnjost i moja budućnost su moj život i moja kuća u Opovu.
Dr Elizabet – Liza Giford, naša nova sugrađanka, odlučila je da započne svoj novi način života u Opovu. Stvorila je svoj svet mešavinom američkog i srpskog stila življenja. Ona je u istom danu profesor i seljanka, predaje američkim studentima ili pravi kozji sir ili stvara svoje skulpture. Uvek nasmejana i ljubazna Lizo, dobro došla.
Natalija Tošić
