Razumevanjem do tolerancije (1): BIĆU NA NOGAMA IZ INATA
BIĆU NA NOGAMA IZ INATA
Opovo, 07. jun 2014;
Projekat RAZUMEVANJEM DO TOLERANCIJE sufinansiran je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.
Ponekad vas sagovornik ostavi bez reči. Iscrpi vam sve emocije i jednostavno vas „natera“ da se zamislite i ućutite. A upravo takva situacija je nastala nakon što sam saslušao priču našeg sugrađanina Dragana Brusina. Postavio sam na samom početku par uvodnih pitanja, a onda, ne primećujući da je prošlo nekoliko časova, sedeo bukvano „zakovan“ za stolicu, preživljavajući njegovu životnu priču. Kada je završio, emocije su mi se potpuno pomešale, tako da sam istovremeno osećao i respekt i gorčinu.
Zbog specifične profesije i beneficiranog radnog staža, Dragan Brusin je relativno mlad, u pedestoj godini života, dobio status penzionera. Pred njim je bio život. Skladna porodica, odrasli sin i ćerka, tako da je mogao je da se posveti svojim velikim životnim strastima – pecanju i sviranju u tamburaškom orkestru. Život jeste bio pred njim, ali sudbina je imala drugačije planove za njega.
Rano ujutro 1. novembra 2010. godine otišao je na mobu kod prijatelja kako bi postavili izolaciju na fasadi njegove kući. Već ranije dobro uverziran u ovu vrstu građevinskih radova, Dragan se našao na najvišem nivou skele, koja je uzgred bila izuzetno neuslovna. Umesto da učine nešto po tom pitanju, nastavili su sa radom. U jednom trenutku, okliznuvši se na izvitoperene daske skele, Dragan gubi ravnotežu i pada sa visine od 5,5 metara. Ne samo što je pao na leđa, već je pao i na stepenište.
– Odmah mi je sve bilo jasno. Noge nisam osećao i bio sam svestan da je u pitanju teška povreda kičme. Uspeo sam da kažem prisutnima da me ne pomeraju i u sebi se pomolio, priseća se tog kobnog događaja Dragan.
Vrlo brzo je stigla hitna pomoć i sreća u nesreći je, da je lekarska ekipa vrlo profesionalno i stručno izvršila imobilizaciju i transport. Draganu je dijagnostikovan prelom kičme i odmah je na Banjici operisan.
– Prvo što sam doktora upitao nakon što su me probudili iz anestezije bilo je da li ću ikada više moći da hodam. Ni sada ne znam da li je samo želeo da me umiri ili je zaista tako mislio, tek njegov pozitivan odgovor sam shvatio kao svoju obavezu i cilj u budućnosti, objašnjava Dragan.
Međutim, do tog cilja predstojao je dug i nadasve težak put. Nesnosni bolovi na kičmenom stubu, dva polomljena rebra koja su kasnije nagnječila i izazvala vodu u plućima, beskonačni dani ležanja u krevetu gde je jedina perspektiva pogled u plafon, obeležili su prve nedelje u bolnici. Dragan se dobro seća svakodnevnih razgovora sa nevoljnikom, koji je ležao u krevetu do njega, bez ikakve percepcije jedan o drugom osim glasa.
Nastavak ove storije je priča o izuzetnoj volji jednog čoveka da prohada i savlada svoju nesreću. Priča o njegovim svakodnevnim naporima gde se smenjuju psihološke krize sa željom da pobedi nepobedivo. Ali prvo je morao da se izbori sa svojim potpuno atrofiranim mišićima koji su morali da se vrate u funkciju.
– Problem nije bio samo u atrofirarnju mišića, jer sam sa povredom izgubio (zaboravio) i neke moždane funkcije, tako da sam bukvalno morao ponovo da učim da pomeram mišiće, objašnjava nam Dragan.
– Vežbao sam i imaginarno, tako što sam u mislima, kao da je u pitanju realnost, pomerao određene mišiće i delove tela.
Usledile su razne vežbe za ojačavanje leđnih mišića i mišića ruku kako bi mogao da dođe u sedeći položaj, a kasnije i da koristi kolica. Podizanje u sedeći položaj je, kako sam kaže, u tom trenutku bio potpuno novi svet nakon „beskonačnih“ dana gledanja u plafon. Drugačiji rakurs, pogled kroz prozor i kasnije izlazak iz sobe, bili su pravi doživljaj nakon mukotrpnog ležanja.
Iz „Banjice“ Dragan prelazi u Institut za rehabilitaciju u Sokobanjskoj, gde nastavlja sa fizikalnom i elektro terapijom. Njegova upornost i pozitivan stav daju i prve rezultate. Samo dva meseca nakon povrede, Dragan je uspeo da napravi pokrete prstima na nogama, što je po rečima lekara bio izuzetan napredak i svojevrstan medicinski fenomen. Međutim, boravak u rehabilitacionom centru je bio ograničen jer se u ovom periodu Brusin susreo sa drugačijim vidom problema, a to je administracija. Problemi su nastali oko osiguranja i PIO fonda jer je on stanovnik Pokrajine.
– Dok su nosioci republičkog osiguranja ostvarivali pomoć i negu bez problema, mi iz Vojvodine stalno smo morali da se obraćamo nekim komisijama, rezignirano kaže Dragan. Rehabilitacioni centar u Sokobanjskoj mi je bio veoma važan u procesu oporavka, kako zbog terapije, tako i stručnosti i zaista fenomenalnog odnosa ljudi koji tamo rade. Nažalost, u Sokobanjskoj sam uz puno peripetija uspeo da ostanem sedam meseci.
Posle Sokobanjske, Dragan odlazi u Selters banju, nastavlja sa upornim vežbama i terapijama što je rezultiralo da konačno stane na štake.
– Osećaj, predivan i čudan. Kao što sam već pomenuo, morao sam ponovo da učim kako da pomeram mišiće, kao i razne druge funkcije u vezi pokreta. Međutim, i banja je imala svoja ograničenja, tako da sam vežbe nastavio kući. Moje zdravstveno stanje se poboljšavalo, zbog težine povrede sporo, ali je napredak bio evidentan.
U međuvremenu, učlanio se u Udruženje paraplegičara i kvadriplegičara Opovo, gde se kroz druženje sa sličnima njemu, navikavao na novi život, a kroz sportske aktivnosti i takmičenja ostvario zapažene rezultate u kategorijama osoba sa invaliditetom.
A onda iznenada, Draganu se ponovo svet okrenuo naopako. U martu, 2012. godine, tešku saobraćajnu nesreću doživljava njegov sin i zadobija gotovo identičnu povredu – prelom kičme.
– Sve mi se u jednom trenutku potpuno srušilo. Sopstvenu nesreću sam mogao da prihvatim i da se borim s njom, ali sinovljevu, nikako.
Da zlo bude veće, Draganov sin Damir je umesto u prvih 24 časa operisan tek nakon devet dana što je sa medicinskog stanovišta nedopustivo. Razlog je bio nedostatak potrebnih fiksatora u Kliničkom centru Beograd. Međutim, nakon što je Dragan u očaju posegnuo za nekim svojim kontaktima da bi ubrzao operaciju, volšebno je sve pronađeno i operacija urađena, ali sa posledicama koje su rezultirale tolikim odlaganjem.
– Ne znam šta je bio razlog ovolikom odlaganju. U ovakvim slučajevima, bolnice ako nisu tehnički i medicinski u mogućnosti da izvrše operaciju, pacijenta šalju na drugu kliniku ili traže pomoć i saradnju. Ovog puta Dragan je prolazio kroz lični pakao i potpuno je izgubio volju i entuzijazam koji je do tada imao. Prekinuo je sa vežbama i jedina briga je bila njegov sin, koji se zbog povreda nalazio u veoma kritičnom stanju i životno ugrožen.
Danas, četiri godine nakon sopstvene i dve godine nakon sinovljeve nesreće, i jedan i drugi se nalaze u invalidskim kolicima. Oporavak teče sporo, ali Dragan kaže da mu je najbitnije da je Damir preživeo. Pokušava da mu ulije njegovu upornost i pozitivan stav prema životu. Dragan je pre tri meseca ponovo počeo da vežba ali kako kaže, bez onog žara koji je nekad imao. Međutim, i pored toga poručuje – BIĆU NA NOGAMA IZ INATA.
Pored Draganove borbe sa posledicama povrede, drugi deo ove priče se odnosi na društveni aspekt, odnosno relacije između osobe sa invaliditetom i društva.
– Hteli da priznamo ili ne latentna diskriminacija postoji. Možda je to pre svega zato što ne pripadamo redu ekonomski razvijenih država ali situacija je takva, smatra Dragan.
Sa prvim problemima susreo se već na početku tokom rehabilitacione terapije. U pitanju su već pomenuti PIO Fond i osiguranje, jer pokrajinski osiguranici imaju status kao da žive u drugoj državi. Da bi ste ostvarili prava na lečenje, odlazak u banju, tuđu negu pomoć, nabavku pomagala i lekova, morate proći na desetine komisija, gde vas bezbrojno puta šalju od šaltera do šaltera, gde opet svako ima svoje tumačenje zakona. Dragan kaže da je tokom ove četiri godine pokušavajući da ostvari svoja prava postao stručnjak za zakonske odrednice.
– Prve godine još i nešto možete da ostvarite, ali kasnije ste uglavnom prepušteni sami sebi. Ja već 4,5 godine pokušavam da ostvarim dodatak na tuđu negu i pomoć, koji se dobija na osnovu invalidnosti u procentu od 100% po jednom osnovu, a koji mi po zakonu pripada. Kvalitetna pomagala su preskupa, a o lekovima i da ne govorim. Zamislite kako je u kući sa dve muške glave koje se nalaze u invalidskim kolicima. Samo moja supruga zna kako je to.
Dragan ističe i značaj porodice i okoline. Izričito je zahtevao da ga niko ne sažaljeva. Razumevanje da ali sažaljenje nikako.
I pre nesreće sam imao prijatelje koji su se nalazili u invalidskim kolicima. Mislio sam da ih razumem ali tek kada sam i sam postao jedan od njih shvatio sam šta to znači i sa kakvim se problemima susreću. Nažalost, nama je svaki stepenik i svaka bankina prepreka i sa tim se susrećemo na svakom koraku. U našoj opštini tek nekoliko javnih ustanova (opština, dom zdravlja, škola, policijska stanica i hotel) imaju rampe za invalidska kolica. Na drugim mestima ne možemo bez tuđe pomoći. Većina toaleta su neuslovni jer jednostavno ne možemo u kolicima ući. To su samo neka zapažanja, a ima toliko sitnica ali i krupnih stvari koji nam onemogućuju da koliko – toliko normalno funkcionišemo u svakodnevnom životu.
Ipak, Dragan ne posustaje. Nastavio je da svira u tamburaškom orkestru, a i pored svega što ga je zadesilo, još uvek je nasmejan i pozitivan.
– Depresija i predaja su najveći neprijatelji osoba sa invaliiditetom. Jednostavno morate prihvatiti novo stanje ali i istovremeno biti uporni u borbi da svoj život stalno poboljšavate. I kada mi je bilo najteže u vreme boravka po bolnicama, uvek sam bio pozitivan, zbijao šale sa lekarima i pacijentima, takoda su se mnogi čudili odakle mi toliko entuzijazma. Vreme ne mogu vratiti unazad, ali zato mogu živeti svoj život bez predaje i sa dostojanstvom, završava svoju priču i poručuje Dragan Brusin.
Autori reporteže: projektni tim Glas Opova
